Dosadašnja istraživanja prirode kao osnovne narativne jedinice likovne celine u bilo kom mediju u kome sam radio, držali su fokus na silama prirode kao neumitnom čovekovom gospodaru. Ono što se dešava na površini zemlje, pratilo je mnogo više važne procese koji su se paralelno događali ispod. Sva istraživanja koja su se dogodila u protekle tri godine prirodno su vodila ka simulaciji društvenih odnosa, i određenoj alegoričnosti kompozicije koja se definisala prostim grafičkim elementima.

Polako shvatajući koliko je važan prostor, kao pojam slobodnog likovnog polja, počeo sam da prepoznajem mesta ne po vizuelnom već po intinuitivnom značenju. U potrazi za motivom pejzaža pronašao sam na sopstvena sećanja za koja sam mislio da ih zapravo nikada nisam ni imao.

Jedna struja mišljenja teatrologa i teoretičara scenskog dizajna, koji prostor istražuju kroz njegove formalne i fizičke karakteristike, smatra sledeće- svaki prostor na koji se u datom momentu uticalo, pamti izvršenu promenu. Ova promena ne mora biti fizička, i ne mora se desiti na vidnom segmentu koji bi kao dokaz opstao kroz vreme. Ukoliko se prostoru ponudi određena energetska sila, kroz neki period, on počinje da je prepoznaje kao svoju. Ovako definisana ideja o "prostoru koji pamti" bila je glavna ideja za realizovanje dva ciklusa pod nazivom "I was here" i "Aurora". Oba ciklusa nose misao o susretu potpunih stranaca koji su slučajnošću u datom trenutku na određenom prostoru, jedan drugom ostavili sećanje u nadi da će ga onaj drugi pronaći.

Ciklus "I was here" je opus kombinovane štampe, koji naslućuje sazrevanje, i kroz vizuelni narativ vodi posmatrača u intimnu priču o promenama i formiranju identiteta. Kroz naslućene prostore, i vremenski nedefinisane pozicije u odnosu na samo sećanje, krhkost memorije podcrtana je nemogućnošću da se stanje svesti i tela predstavi lako čitkim vizuelnim formama. Namerno potenciranje određenih tehnika i likovnih konstrukta, pomoglo je da samo sećanje postane bistrije. Na ovaj način iz opšte dostupnog, sasvim slobodnog i neukroćenog pejzaža, sastavljam delove onih scena koje su se dogodile, a bile su važne i vodile su do ovoga danas. Ovakvo čitanje prirode na uvid daje jedno putovanje koje se nije okončalo, ali je u sopstvenom značenju doseglo vrhunac. Utiskivanje intimnosti u svakome dostupni prostor na uvid donosi ljudsku potrebu da zadre u svaku sferu živog i neživog za koju pomisli da ju je vredna. Kroz konstantno traženje i preispitivanje gubimo nit zašto je to nama uopšte važno, a da nismo ni svesni koliko se od istog zapravo udaljavamo.

Nikola Radosavljević