Na jednoj od prvih tabli ovog stripa za tadašnje standarde netipične dužine (preko 160 strana) pojavljuje se kapetan Korto Malteze razapet na splavu i prepušten na milost Tihom okeanu od svoje pobunjene posade (razlog pobune je, kaže Korto, njegovo obećanje da će se oženiti sestrom jednog od mornara). Njegov spasilac je Raspućin, agresivni bradati Rus nepredvidivog ponašanja; da li je Raspućin, pored fizičke sličnosti, u bilo kakvoj vezi sa istorijskom ličnošću ne može se saznati iz ove priče.

Malo pre nego što je spasao Korta, Raspućin iz mora spasava mladu devojku Pandoru i dečaka Kaina, decu bogatih bankara kojima se jahta zapalila. Raspućinovo milosrđe nije bezuslovno i on kuje planove da vrati decu roditeljima u zamenu za bogatu nagradu. Ipak, taj plan nije savršen jer podrazumeva da iz cele rabote bude isključen tajanstveni Monah koji sa svog ostrva, neucrtanog u karte, vlada svim smutnim, dakle gusarskim rabotama na tom delu okeana; Raspućin i Korto su njegovi "radnici". Priča počinje 1913. u predvečerje Prvog svetskog rata. Nemačka se priprema za sukob i pokušava da, uz Monahovu pomoć, uspostavi baze na južnim ostrvima kako bi mogla da napada protivnike i ometa plovidbu trgovačkih brodova, dok Engleska mornarica namerava da uspostavi i održi prevlast na ovim prostorima.

"Balada o slanom moru" je, u skladu sa značenjem termina "balada", i narativna i lirski intonirana. Priča nije brza i traži od čitalaca da se tom usporenom ritmu prilagode svesno odbijajući da ovaj strip čitaju kao mnoštvo konfekcijski lakih i zabavnih "priča u slikama".

Raspućin i Korto će se, stalno se sukobljavajući, sresti sa Monahom koji ima svoje planove sa decom jer u Pandori prepoznaje deo svoje prošlosti. Ogromni, snažni Monah, sklon teatralnim, pompeznim predstavljanjima, vlada čvrsto i nemilosrdno, a spreman je da sopstvenim pesnicama prebije neposlušnike (pa i Raspućina i Korta). Domoroci se pokoravaju toj sili sanjajući da se oslobode Monaha ali i svih belaca zbog kojih je sve u njihovom svetu krenulo naopako. Klupko pretnji i nasilja, nepoverenja, zavera i prevara, ljubomore i spletki prekida dolazak engleske flote koja će razrešiti neke od problema. Korto se zalaže za Raspućina i oni isplovljavaju na otvorenu pučinu u nove avanture...

Prat, na početku albuma, piše da za njegovu ljubav prema južnim morima nisu zaslužni ni Stivenson ni Konrad ni Melvil, već Henri de Vir Stekpur i njegov roman "Plava laguna". Dakle, umesto očekivanih uzora Prat pominje pisca koji je mnogo manje poznat. Upravo tako se - neočekivano - razvija i njegova priča: ona jeste avanturistička ali samo u jednom svom segmentu, mnogo je više, nego uobičajeno, dijaloga između aktera, njihovi međusobni odnosi nisu uvek tipizirani, fizičke akcije redukovane su i svakako nisu težište dešavanja.

Konstantno se dešava da prvi utisak ne odgovara stvarnosti: Korto nije nemilosrdni gusar već čovek plemenitih, romantičnih principa, koji ne trpi autoritete i na strani je slabih i poniženih, Monah nije samo ljudska gromada neko čovek sa mračnom tajnom od koje neprestano beži, odnos Pandore i Kaina je više nego rođački, nemački mornar Zliter ima svoj oficirski kod koji ga tera da "potpomogne" svom stradanju... Jedino Raspućin ostaje otelotvorenje mračne strane čoveka, samožive, beskrupulozne, bahate.

"Balada o slanom moru" je, u skladu sa značenjem termina "balada", i narativna i lirski intonirana. Priča nije brza i traži od čitalaca da se tom usporenom ritmu prilagode svesno odbijajući da ovaj strip čitaju kao mnoštvo konfekcijski lakih i zabavnih "priča u slikama". Bez tog svesnog napora "Balada..." će ostati neshvaćena ili će se prevideti njene suptilne, fine nijanse. Prat takođe očekuje od čitalaca da prihvate upliv magijskog doživljaja sveta u realnost (kakav je komunikacija sa ajkulom vodičem u plovidbi) odnosno njegovo poigravanje faktima na šta će ukazati i sjajan uvodni esej Umberta Eka koji otkriva da je putovanje do Monaha trajalo godinu dana, da su navedene geografske dužine i širine pogrešne, da su karte kojima se mornari služe diskutabilne a knjige koje junaci čitaju bizarne.

Eko, dakle, otkriva da se Prat namerno i svesno poigravao zapletom pletući zamke koje će samo vispreni čitaoci na svoje veliko zadovoljstvo otkriti. Po ovakvom stavu prema umetničkoj stvarnosti Prat je blizak maniru Horhea Luisa Borhesa, autora koji je istinu predstavljao kao fikciju, za razliku od mnoštva drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu. Na ovako uzdrmanim temeljima realizma dodaju su spekulacije i mistifikacije i tako gradi začudni magijski svet koji je na korak od onog koji poznajemo (ili barem tako mislimo). Ali za taj je iskorak potrebna ingeniozna domišljatost i akcija; upravo to je uradio Korto kada je, videvši da je na svom dlanu nema, očevim nožem sebi usekao liniju sreće!

Izazov za čitaoce je i vizuelni lik stripa - Prat je majstor minimalističkog crteža što savršeno odgovara prizorima plovidbe nepreglednim okeanom i njegovim ćudima, od savršeno mirne vode do razuzdanih oluja. Jednako predano on crta brodove i kolibe, ali i egzotične fizionomije. Scene akcija i tuča potpuno odudaraju od tipično stripovskih - lišene su prepoznatljivo-ikonografskih onomatopeja i linija pokreta pa deluju kao fotografski a ne filmski snimci. No, i ovo oneobičavanje je, kao i odstupanje od šablonsko-očekivanog, deo Pratovog šarma.

Izvor: Dnevnik