Dečak u crvenom prsluku, 1888 - 1890. Izvor: Wikipedia

Pol Sezan, neodoljivi francuski slikar koji je svojom originalnošću utemeljio modernu umetnost, ne prestaje da nas zadivljuje svojim delima. Uvek mu se rado vraćamo jer su njegove slike neiscrpna inspiracija za razmišljanje o svetu, o nama, o prirodi, o sebi. Sezanovo slikarstvo je rezultat iscrpne potrage za redom u svetu koji često doživljavamo kao haos od koga bežimo kroz nejasnu osećajnost. Sezanova slikarska filozofija otkriva nam svet koji u sebi poseduje specifične vrednosti lepote, radosti i bola.

U organizovanju izložbe učestvuju muzej Orsay, National Portrait Gallery – London i National Gallery of Art - Vašington. Predstavljeni su radovi koji su prikupljeni iz privatnih kolekcija i muzeja širom sveta. Slike su izložene u pet sala pod nazivima koja upućuju na zamisao organizatora izložbe da se iz više uglova sagleda Sezanov rad na portretu: "Rani portreti", "Nemilosrdni portreti", "Hronologija", "Harmonija paralelna sa prirodom", "Nestajanje portreta?".

Sezan slika svoje prijatelje, oca, rođake, sluškinje, seljake, oko 30 portreta svoje žene, sina, više od 20 autoportreta... slika obične ljude. Način slikanja evoluira tokom njegovog života. U početku će stvarati portrete koje je njegov prijatelj Antony Valabtregue (uradio je njegov portret 1866-e) okarakterisao kao "slikarstvo zidara". Neki su portreti tada slikani samo sa specijalnim slikarskim nožem (ovu tehniku pozajmio je od Kurbea koga je izuzetno cenio). Velabtreque je rekao kako je žiri na Salonima na kojima su Sezanova dela odbijana rekao da Sezan za slikanje ne koristi samo nož već i "pištolj". 1868-1869 slika pozu Ahille Emperaire vezanu za Napoleona i kojom zapravo želi da napravi parodiju na akademske portrete. Bio je to smeo potez koji se dopao avanturističkom duhu pisca Emila Zole.

Sezan polako počinje da stiče slavu ali izvan zvaničnih Salona. Boraveći u Parizu družio se sa impresionistima, posebno Pisaroom, izlagao na njihovim izložbenim Salonima. Iako ga je impresionistički duh dotakao, Sezan je izrazito drugačiji, njegove slike se izdvajaju. On ne poznaje treperenje jake svetlosti koja izaziva veselost kod posmatrača. Jake igre svetlosti nisu u njegovoj misli način da se predoči viđeno. Njegove forme su grube, pomalo iskrivljene... boje su u "borbi" svetla i tame. Sezan se traži, luta, a impresionisti mu pomažu da se pronađe. Osvetliće svoja platna, smiriti forme... više je mira na njegovim platnima. Čini se da je u pitanju i njegovo lično stanje duha koje je trazeći slikarski izraz bilo prenapeto, ali od susreta sa impresionistima znatno mirnije. Iz tog smiraja nastavlja da traži načine kojima bi mogao slikom "izreći" sva unutrašnja previranja. Stoga će otići dalje, vremenom naslutiti vrednost geometrizacije forme i dati podstrek za novo u slikarsvu. Tako će Pikaso reći da je Sezan njegov jedan i jedini učitelj.

Sezan je smatrao da je razum neophodan za stvaranje slike, slika je njegova prerađena misao i stoga poseduje sopstvenu autonomnost. Govorio je da boja svojom punoćom i bogatstvom doprinosi punoći forme. Kontrastima i odnosima nijansi boja postiže se efekat koji čini tajnu veličine jednog slikarskog dela. Tako je Sezan u poznom slikarstvu uspevao da i samo mrljama nagovesti "predmet"...

Distancira se od Pariza 1871-e... Vraća se u rodnu Provansu i tu ostaje da živi i radi do kraja života. Osećao je potrebu za izolacijom i mirom kako bi mogao da se u potpunosti prepusti slikarskom istraživanju. Nakon nekoliko godina rada samo na prirodi (pejzaži) ponovo se vraća (1875) portretu koji ga je i ranije opsedao. Slika ljude iz svoje okoline. Slika dugo jer radi sporo. Njegovi modeli teško su uspevali da miruju dovoljno dugo, a Sezan je time bio iritiran... "treba da se držite kao jedna jabuka, a da li se jabuka mrda" - rekao je Vollardu dok je slikao njegov portret. Portreti su sada znatno mirniji, linija jednostavna, prava ali bez jasnog izraza uprkos većeg insistiranja na crtama lica, kao da slika ljude koji ćute, odnosno neme ljude. Kako su od ovog sveta a pripadaju srednjoj i nižoj klasi ostavljaju utisak nekog neobično jakog i teškog nezadovoljstva.

Dok slika svoju ženu Marie-Hortense Figuet kao da joj u portret izliva sopstveno duhovno stanje - primećuje istoričar umetnosti Mayer Schapiro. Sa njom se oženio kasno, nakon 15 godina druženja. Rodila mu je sina, ali nikada nije pristao da živi sa njom. Jedno vreme ona je bila njegov jedini model.

Njegov privatni život čini ga nemirnim, živi konfliktno, ali i rad na slikarstvu mu je iscrpljujući. Neumorno istražuje i često je nezadovoljan svojim radom. Portert Alfreda Hauge-a, norveškog slikara, u naletu nezadovoljstva je bacio. Njegov sin ga je pronašao, restaurirao i sačuvao.

Pomenućemo neke od njegovih portreta: prijatelji Gustave Geffroy (1895-1896), Amroise Vollard, Joachim  Gasquet-a (1896)... portreti "Devojčica sa lutkom", "Dečak sa slamnim šeširom"... slavno platno "Žena sa posudom za kafu" za koju se predpostavlja da mu je kao model poslužila služavka iz porodične kuće Jas de Bouffan-a, "Čovek sa prekrstenim rukama" je zabrinut ili melanholičan - izbor lica ukazuje da razmišlja o težini vremena u kojem živi ili možda razmišlja o starosti i nemoći koju sa sobom nosi... autoportret sa šeširom koji ga predstavlja kao uspešnog umetnika sa jakim karakterom... "Portret umetnika sa beretkom" sa očima čiji pogled gasne asocira na pomisao da razmišlja o smrti...

Na izložbi se može videti i slavni "Dečak u crvenom prsluku" (1888-1890), "Portret Auguste Sezane" - njegov otac koji čita novine (1866), "Gospođa Sezan šije" (1877), "Baštovan Vallier" (1905-1906)...

Iako je 1902-1904 naslikao portrete dve "dame u plavom" koje imaju buržoaski izgled, Sezan će nastaviti da slika seljanke i zemljoradnike iz svog regiona. Istoričarka umetnosti Linda Nochlin smatra da je Sezan obuzet razmišljanjem o klasnim razlikama. Prisustvo upečatljivo mračnog ambijenta u kojima su osvetljeni portreti koje je radio poslednjih godina života upućuje na razmišljanja o smrti.

Upečatljivost i značaj ove izložbe jeste u izboru samo jednog segmenta Sezanovog stvaralaštva: portret. Ovo je jedinstvena prilika da ih sagledamo u punom svetlu uz hronoloski i komparativni prikaz. Sezanove pejzaže, koji su dominantni u njegovom stvaralaštvu, ali i mrtvu prirodu, ovom prilikom stavljamo ad acta, jer nas upečatljivost i originalnost portreta uvodi u specifičan slikarski odnos Sezana prema čoveku.

Prikaz izložbe: Slavica Štulić
Prevod izložbenog materijala: Vera Štulić