U grafikama Nenada Zeljića, kao i u njihovim pandanima - slikama, svet viđenog i upamćenog propušten je i preoblikovan kroz prizmu autorovog pogleda, utišan ili intenziviran shodno stepenima složene skale njegovog temperamenta, razložen u stavovima stvaralačke igre utkane u delima. U novijim transcendentalnim akvatintama u boji, lični doživljaj sveta podignut je na nivo univerzalnog, uz specifičan estetski kvalitet podržan samim medijem. Tako, zapravo, oslobođen i osamostaljen rad, odražava ideal znatnog dela umetničkog angažovanja uopšte.

Iza Zeljićevih radova stoje dugotrajni i pažljivi procesi opservacije a potom i kreativne vizuelizacije, sklonost ka dubljem i asocijativnom promišljanju i, istovremeno, nemir i strast za grafiku, za likovnost, koliko i za čari svakodnevnih pojava u životu čoveka i prirodi uopšte, kao neiscrpnom materijalnom ali i, pre svega, duhovnom univerzumu po sebi. Mediteransko podneblje, mitološke reminiscence, svetlosni pa i zvučni fenomeni iz prirode, ali i izvesne situacije i stanja, sećanje na posebne trenutke, snoviđenja... sve može biti i jeste podsticaj autoru za umetničku transkripciju sopstvenih utisaka, emocija i misli, taloženih i kodiranih vremenom u memoriji.

Iz magične scenografije Zeljićevih grafika isijavaju fasade primorskih kuća, pričinjavaju se kakva izražajna lica ili se pak dominantno ispostavlja linija kao ,,rez’’ i utoliko upečatljiviji ,,znak’’, ukoliko iza svega ne stoji pretenciozna namera niti pretpostavljeni literarni autoritet. Reč je ovde, prevashodno, o apsolutizaciji harmonije koju ispostavlja dramatični suživot inače varljivih suprotnosti: svetlosti i tame, malog i velikog, efemernog i večnog, krhkog i snažnog, umilnog i reskog... i putem same tehnike - predviđenog i slučajnog, jer sve to zajedno nužno čini univerzum, kako onaj u celini tako i mnoge, sadržane u svemu pojedinačnom. Naznačene karakteristike imaju udela u tektonici usvojenih predela u našem biću, u fantazmagoričnoj evokaciji davno iščitanih stranica, ili zvukova i mirisa što do trenutka provokacije dremaju u memoriji, kao i onih momenata što personifikovani u grafici nikada ne prestaju.

U pitanju je sintetičko poimanje stvari, a ne analitičko. No, iz tog i takvog sintetičkog, omogućenog nijaniranjem pristupa u okviru odabranog grafičkog medija, pruža se čitav dijapazon mogućnosti za kolorističko i linearno, odnosno strukturalno i energetsko variranje kompozicija, a time i za semantičku propustljivost. Svojevrsno prebiranje po vizuelnom materijalu i asocijativnom sloju, koji on sadrži i provocira, vodi širokoj amplitudi doživljaja. Zeljić svakom svojom grafikom poziva na čulno i metaforičko putovanje kroz neiscrpna prostranstva. U tome i jeste lepota kojoj umetnik, delikatnog kreativnog bića, konstantno teži u svojim radovima, produbljujući istraživanja u grafici i najdubljim ponorima sopstvene duše i kolektivnog nesvesnog.

Pri svemu tome, uprkos evidentno oslobođenoj senzibilnosti pa i impulsivnosti u radu, autor postiže plastičko-idejnu jezgrovitost, zahvaljujući osećanju mere u procesu rada na grafičkoj matrici, uz svrsishodan odabir i tretman likovnih elemenata. Otisci imponuju čistotom vizije, materijalnom i duhovnom sadržajnošću i otmenošću. Nisu oni odraz ni samo sećanja, ni jedino intime, ni pukog iskustvenog, niti su tek san ili priviđenje, iako jesu i sve to, već jedna paralelna začudna stvarnost koju zavolite, kojoj se vraćate, čiju posebnost i nezavisnu egzistenciju poštujete. I što vam ona više izmiče, makar je delo u vašem vlasništvu, to vam je privlačnija. Diskretne metamorfoze pomažu slojevitosti simbolike i doživljaja magičnog motiva, prenetog do nivoa arhetipskog, a ekranski karakter grafika, s druge strane, odgovara savremenom trenutku i našoj perceptivnoj moći.

Ljubica Jelisavac Katić