Bogat i raznovrsan opus Miodraga Ristića koji, mimo estradne buke, započinje krajem sedamdesetih prošlog veka i traje do danas, svedoči o naučničkoj ozbiljnosti kojom se posvetio u svojoj "laboratoriji" ispitivanju suštine i značaju slike. Kad 1990. publici predstavlja Prostorne slike on je već postavio osnove koje će tokom godina koje slede razrađivati i nadgrađivati. Reč je o zgušvanim aluminijumskim pločama, koje bi, da ih autor ne naziva slikama mogli smatrati reljefima.

Bojene ili ne te dinamične površine zrače izvesnom pobunjeničkom energijom. Poput urotnika razbijaju uvrežena mišljenja o slici – platnu, ravnoj bojenoj površini. Bilo da su nabori ujednačenijeg ritma ili gotovo agresivni u svom pulsiranju oni u krajnjem, pojavnom obliku nisu nastali preciznim planiranjem autora. Izvesna je jedino njegova odluka, opredelenje na akciju. Stoga, ako mu verujemo da su to slike, ne bi li taj segment stvaralaštva mogli nazvati specifičnim action-paintig-om?

Tako je Ristićeva slika zaposednula prostor. Ušla je u njega, ali još ga nije uvukla u sebe. Iako smo u epohi kad čovek opšti sa slikom kao sa samim predmetom Ristićeva slika-reljef nije izgubila značenje. Njenu buntovnu, često grubu energiju u sledećem ciklusu uhvatiće i donekle smiriti metalna paučina koja će se useliti u centralno piramidalno ulegnuće aluminijumske ploče.

Savo Popović
(iz kataloga izložbe)