Kako kaže pesnik Vujica Rešin Tucić "Bora Vitorac beše jedna besprekorna basterkitonovska figura novosadske pesničke scene sedamdesetih godina i skoro pola veka je bilo potrebno da se iza stare firange pojavi i njegov neobični, muzikalni mačak, čiji uzbudljivi, istegljeni obrisi u serijii neobičnih crteža promiču pred našim očima" odnosno da "taj surovi vremenski jaz postane zanosni džez (jazz)".

Primedba istog pesnika o Bori Vitorcu i njegovoj liniji kleovske jednostavnoti i karikaturalnosti gesta jednog Georga Grosa te opiranju "nekoj nevidljivoj sili koja je htela da ga potčini" u potpunosti je istinita i bila je gotovo proročka. Naime, svojim najnovijim crtežima autor prikazuje jednu neobičnu, neuobičajenu i čak izvanrednu svežinu kako u samoj liniji tako i u ukupnom postupku.

Originalni crteži, uvećani postupkom fotokopiranja koji podrazumeva raznovrsnu moguću grešku na otisku prouzrokovanu tehnološkom nesavršenošću, preobraćeni su u novi artefakt - kserografiku i postali nova, potpuno autonomna dela. Proces ovladavanja prostorom belog papira bilo kog formata ovim postaje odnos između umetnika i mašine, umetnika i tehnologije... Slična istraživanja mogli smo da vidimo na izložbi mađarske kserografike koja je održana u Novom Sadu na samom početku devedesetih godina.

Oslobođen skoro poluvekovnog javnog nebitisanja na likovnoj sceni kroz seriju izložbi u periodu od 2003. do 2005. godine Bora Vitorac na tu istu scenu sada izlazi i otvoreno i hrabro. Taj, već čuveni muzikalni mačak, "koji je svoga tvorca naučio kako da ne bude ponizan, da ne dozvoli da ga gnjave i da se ne plaši" svoje probojno mesto je prepustio jednom novom angažmanu ništa manje likovne snage i visokokvalitetnog likovnog govora.

Sav taj džez i danas na ovim crtežima traje. U mnogim elementima predstavljenih dela jače i kvalitetnije nego pre pola veka. Zrelost i mudrost, a nadasve otvorenost ka istraživanju i eksperimentu u postupku kao i spremnost da se prihvate razne nekonvencionalne tendencije čine umetnost Bore Vitorca jednim nesvakidašnjim otkrićem.

Luka Salapura

Bora Vitorac je rođen u Novom Sadu 1940. i tu je proveo sav svoj vek. Samo je za vreme rata, kao dete, bio sklonjen u Gospođincima. Završio je gimnaziju i Poljoprivredni fakultet. U životu se bavio svim i svačim, ali slikanjem i pisanjem nikad profesionalno. Mnoge svoje radove je u međuvremenu zagubio i rasturio. Ipak je 2001. samostalno objavio knjigu poezije "Letnjim putem". Odbor za fotografiju Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku jednoglasno je odlučio da 10 fotografija projekta "Dei leči" (Bora Vitorac i Dragan Pavlov) otkupi i uvrsti u kolekciju ovog muzeja.