 Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. April 2007.
Ovo je Triaškova vizija „nove arhitekture“, u kojoj glavne crte obeležava putem manipulacije fotografije arhitektonskih celina i detalja, prepoznatljivih za naše vreme. Na skali od jezivog do komičnog, figure snajperista smeštene na već postojeće objekte deluju kao estetsko - funkcionalni ornamenti u kontekstu savremenih političkih igara.
  
Jan Triaška je jedan od istaknutijih mladih umetnika, koji je aktivan na aktuelnoj umetničkoj sceni u Slovačkoj. Ima iza sebe nekoliko samostalnih izložbi i učestvovao je na značajnim grupnim izložbama u Slovačkoj i inostranstvu.
Uprkos izražajnom kolorističnom hedonizmu u svojim slikama, sa kojima je u slovačkom likovnom kontekstu prepoznatljiv, Triaška posmatra na sliku kao na strukturu, polje znakova, koji se međusobno preklapaju. Na karakterističan način koristi piktogram ljudske figure u naznakama različitih situacija i mikro priča. Zanimljivo je da se mladi autor, pošavši od slikarskog medijuma, posvećuje istraživanju uzajamnog preplitanja novih i starih likovnih medija na površini slike, jer kao treću komponentu slike koristi projekciju kompjuterske animacije, „implantat“ – „tehničku sliku“, na slikanu sliku - novi medijum sa drugačijim osobinama i delovanjem kao na primer dimenzija vremena. U seriji IZMUS Triaška bira za svoj koncept drugačiju strategiju, nekoliko puta u svom dosadašnjem radu već korišćenu manipulisanu fotografiju. U svoju korist upotrebljava sve problematične momente „postfotografije“, naročito kod kombinacije pre toga nespojivih elemenata na zajedničku kompaktnu platformu. Na osnovu reči Roberta S. Nelsona, u digitalnoj tehnologiji nestaju tragovi spajanja, Triaška zaključuje da brzina semiotičkog pomaka u fotografiji može potencijalno da naraste i još više zamagli tradicionalno prepoznavanje granice između slikane slike i fotografije i između teksta i slike. Na osnovu navedenog, Triaška aktivno reflektuje probleme savremene vizuelne kulture koja u isto vreme postaje njegova velika tema. IZMUS predstavlja Triaškovu viziju „nove arhitekture“, u kojoj glavne crte obeležava putem manipulacije fotografije arhitektonskih celina i detalja, prepoznatljivih za naše vreme. Na skali od jezivog do komičnog, figure snajperista smeštene na već postojeće objekte deluju kao estetsko - funkcionalni ornamenti u kontekstu savremenih političkih igara. Vrlo tipično, umesto identiteta imaju uniforme - elemente grupe, koji su podređeni višim sistemom kontrole. Nije slučajno da je jedina prepoznatljiva individua celog projekta, sam autor, koji simulira model arhitektonskog projekta. I na kraju, vizuelna parodija režimske arhitekture fašizma ili komunizma nije ovde bez svrhe.
Lucia Gregorova
|
Javno kupatilo, Beograd. April - maj 2007.
Jednog jutra začule su se trube i zurle. Bilo je to letnje jutro pre toliko godina da izgleda da se nikad nije ni dogodilo. Zapravo, možda to baš i nisu bile trube i zurle ali sigurno,…
Da bismo uopšte mogli očekivati da naša umetnost bude primećena u nekakvim evropskim i svetskim okvirima, najpre sami moramo da je prihvatimo i da u njenom "lokalnom" karakteru iščitamo univerzalni jezik - rečenica je koja bi,…
