Valeri je taj tekst napisao po porudžbini (oko 1930) poznatog trgovca umetničkim delima , kolekcionara i izdavača AmbroiseVollarda. Sa objavljivanjem se kasnilo, a Pikaso je jedan od prvih kupaca. Tek  u ediciji izdavačke kuće Gallimard (1938) spis izlazi sa naslovnom stranom na kojoj su inicijali DDD, što je i  bila Valerijeva želja. Valerijeva želja ispunila se 20 godina nakon Degaine smrti (1917). Ova izložba je svojevstan omaž prijateljstva Degaa i Valerija. Na ovoj izložbi se posmatra Degaino stvaralaštvo i čita šta je o njemu mislilo Valeri.

Pol Valeri je upoznao slikara 1893-94 kod Heri Rouart-a. Docnije će biti čest gost u njegovoj kući. Uprkos velikom raskoraku u godinama, mladi Valeri uvideo je svu Degaovu umetničku genijalnost. Imao je želju da piše ranije o njemu, ali piše tek kad je stigla porudžbina. Svoja uviđanja i doživljaj slikara nije sveo samo na likovnu kritiku ili prikaz, već govori o njemu kao čoveku poznog doba, promenljive ćudi , ali sa jasno izgrađenim stavovima od kojih ne odstupa. Dega prati sve što je moderno, nešto mu se sviđa, nečemu zamera… ali ostaje dosledan sopstvenoj slikarskoj ličnosti. Ne menjaju ga ni novine koje su mu drage. U društvu, Dega je čovek sa gospodskim manirima, veliki znalac... u svom ateljeu opušten, u širokim pantalonama koje nikad ne zakopčava, izgleda poput nekog siromaha, lišen je skrupula i u Valerijevom se prisustvu presvlači, prirodno šeta nag ne pridajući značaj prisutvu drugog. Soba u kojoj spava... atelje, puni su prašine, što i nije tako neobično, ali je lepa Valerijeva konstatacija kako tu "gde su se radovale svetlo i prašina" živi i stvara Dega. Valeri ističe da je linija kostur njegovog slikarsva.

Crtež mu je pasija jer je deo stvalaćkog akta. Sve valja dobro prostutiradi pre no što se napravi jedno slikarsko ili vajarsko delo, a crteži su put ka savršenstvu. Valeri konstatuje da je za Degaa umetnička slika rezultat serije operacija. Na izložbi su prikazani mnogobrojni crteži koji su prethodili njegovim radovima, između ostalih za njegovo remek delo "Portret porodice". Degau je, kaže Valeri, bitna mimika. Pokret je u osnovi slike, ali pokret prolazi kroz celo telo i svaku tu promenu valja zabeležiti. Valeri ističe da je Dega genije mimike, pokreta tela. Ples mu je snažna inspiracija, pralje koje radeći upotrebljavaju sve mišiće svoga tela, uvijaju svoje telo u primamljive položaje... Kao ljubitelj i poznavalac rasnih konja dobro je proučio pokrete ove lepe i snažne životinje koju često srećemo na njegovim slikama i skulpturama.

Dega, zabeležio je Valeri, polako gubi vid, ali to nije uticalo na njegovu neiscrpnu kreativnu moć i želju da neprekidno stvara. Sa gubljenjem vida okreće se malim figurama koje radi u vosku.
Na izložbi je prikazana čuvena skulptura "Mala igračica sa 14 godina" (bronza)... slike "Čas igranja", "Plava igračica"... skulptura "Konj sa podignutom nogom hoda"... crteži.
Na kraju izložbe prikazan je kratak filmski zapis Sacha Guitry koji prikazuje Degaa u pokretu. Snimljen je za vreme svoje šetnje bulevarom, potpuno neposredno, jer nije znao da ga snimaju.Tada je već oslabljeni starac, baš onakav kakvim ga je Valeri poznavao.

Dva velika umetnika, Dega i Valeri, zajednički prave specifičnu atmosferu slikarskog , vajarskog stvaralaštva i lepih reči o umetnosti i umetniku. Sve je u znaku pokreta, a obojica su u tom domenu dostigli savršenstvo.

Ovom se izložbom odaje priznanje velikom slikaru, ali i velikom pesniku koji je dokučio vrednost slikarske umetnosti. Skladnim izborom Degainih radova i Valerijevog teksta koji je izložen u vitrini, kratkim tekstovima po zidu koji objašnjavaju izloženo Degaino delo, predočena je i lepota, vrednost i uzvišenost jednog umetničkog prijateljstva. Izložbu napuštamo sa snažnim emocionalnim nabojem.

Prikaz izložbe: Slavica Štulić
Prevod izložbenog materijala: Vera Štulić