Prošlo je dosta vremena odkada su umetnici razorili sliku realnog na svojim platnima, i kada su svojim radom podučili prvo sebe, a onda i publiku, da je sasvim moguće slikati bez osvrta na odraz prirode u ogledalskom smislu podražavanja. Tada je u teorijskom tumačenju predložen nov odnos prema slici kao kosmičkom univerzumu (ideologija Plavog jahača), dok je svojevremeno, Lazar Trifunović, u svojoj poznatoj studiji Od impresionizma do enformela, pisao: "Da je apstraktno slikarstvo (pri)došlo iz revolta prema opipljivom svetu, u trenutku kada umetnik uništava i spaljuje predmete, proganja sve što ga vezuje za ovaj svet, kako bi svom biću stvorio mogućnost za novu stvarnost – koliko god to paradoksalno zvučalo!"

Slikarski razlozi i porivi upravo se sastoje od pomenutih dramatičnih i katkad radikalnih zahvata, koji su u stanju da obezbede nove poglede na svet, ovoga puta, ulazeći u srž sveta postajući njegov sastavni deo. Možda je dobro u ovoj prilici odmaknuti se od mogućih naslovljavanja ovih ciklusa, jer se na taj način ograničava raspon asocijativnih i iracionalnih karakteristika Marićevog slikarstva – akcionog slikarstva boje i poteza u sukobu uzajamno nastalih površina.

Dobro Marić Mare, već duži niz godina svoje slikarstvo usmerava u pravcu uosećavanja, kako je taj putokaz ka apstrakciji imenovao Voriner. Smelo i neprikosnoveno, svesno skrajnut od uticaja moderno/tehnološke stoglave vidre savremene razuđene umetničke prakse, ovaj autor slikarskih polja u kojim su gore i dole smešteni u istu vizuelnu ravan, gde se energetski naboji gesta i bojene materije prožimaju – ostvaruje niz upečatljivih apstraktnih kompozicija.

Gradeći sliku po polokovskom usudu autodijaloga, u stalnom grču kreativnih talasanja linija i kapanja, Dobro Marić učitava slojeve ponavljanih arhetipskih tragova u odsustvu opisnog. Vremenom, kako mreže linija i repova upliću i podupiru samu strukturu slike, ostvaruju se vizuelizacije snopova, nezemaljskih ptičijih staništa, slike unutrašnjih kretanja duhovnih potencija. Nalik bajanju, u ritualnom pokretu slikarske strasti, autor ispituje granice sopstvene zapitanosti razvijajući svest o slici kao jedinoj istini. Sa druge strane, naznake amorfnih oblika u isprekidanom pokretu murtićevske atmosfere širokog crnog i skokovitog plesa, upućuju nas na novi vid savremenog humanizma koji ne slavi čoveka, već kritički istražuje problem stvaralačkog u njemu. Slikarski poziv predstavlja posvećenost usmerenu ka uspostavljanju ravnoteže između materije (pigmenta) i duha (unutarnje samospoznaje). U opredelenju za takav način života, kada se težnje izmešaju sa mogućnostima umetnika, nastaju potrebe za konačnim udaljavanjem od stvarnosti koja sputava.

I kao da se Dobro Marić Mare predaje izazovima na slikarskim časovima letenja ostavljajući iza sebe na platnima i papirima kovitlace virovitih predela.

Ostaju nam tri pitanja kojima odgovori nisu preko potrebni:

• Кako se džez/improvizovana realnost Dobra Marića zaustavila na slikarskoj podlozi i tako nagovestila nameru takta specifičnog slikarskog sistema?
• Da li je muzičar tako postao slikar/vrač koji umesto instrumenta u svojim rukama nastoji da koriguje pokrete natopljene četke, u uvežbanom ritmu?
• Ima li, na kraju, u ovim slikama odsustva glasnika bogova, ptica koje su nestale, mnogo pre nego što su se uputile ka nebu?
  

Marićevo slikarstvo je otvorena slutnja, oslobođena konačnih odgovora i razrešenja.

Mr Danilo Vuksanović