Stotinu i više godina je prošlo od kako je ustanovljeno da naš svet postaje veoma misteriozan kada se posmatra kroz lupu, dovoljno moćnu da učini vidljivim najsitnije delove materije. Nauka se, po ko zna koji put preplela sa filozofijom, zatečena saznanjem da samim pokušajem da nešto izmeri, da nešto oseti, utiče na ishod posmatranog. Kao da je materija postala svesna da je posmatraju! Princip neodređenosti i prihvatanje dualne prirode materije su se ugradili u temelje nauke, koja je, gotovo empirijski, postala svesna razlike između osećaja i opažaja.

Spoznaja te razlike, razlike između osećaja, u osnovi čulnog, nazovi objektivnog, i opažaja, obojenog ranijim iskustvom, osvetljenog spoljašnjim uticajima, subjektivnog i slobodnog, razlike koja varira od suptilne do dramatične, izazvala me je da pokušam da posmatrača što više integrišem u okviru likovnog izraza. Fenomeni koji učestvuju u formiranju subjektivnih asocijacija opažanja, postali su jasno vidljiva nit koja se provlači i povezuje moje umetničko istraživanje.

Izložene slike i crteži su svojevrstan sklop mehanizama opažanja, prikazan kroz različite odnose likovnih elemenata obuhvaćenih u celinu imaginarnog prostora – prostora koji je promenljiv sa svakim novim posmatranjem. Svaka od predstava pojavnog prostora, uhvaćenog u trenutku, zaustavljenog pogledom, predstavljala je izazov u likovnom izrazu. Vremenom, raznovrsnost likovnog izraza i sama postaje izazov.

Upadljivo odsustvo ravnoteže kompozicije kao čitljive narativne celine, u potpunosti je kompenzovano mnoštvom prepoznatljivih simbola, ali i oblika koji tek nagoveštavaju značenje, stopljenih u, manje ili više, nepreglednu dubinu slike, u gotovo nesaglediv prostor. U zavisnosti od toga kako ih i koji posmatrač i u kom trenutku razvrstava, kakvo im značenje pridaje, odabrani elementi na slikama, kao i u svakodnevnom životu, formiraju različite predstave pojavnog prostora i kreiraju specifični spoj iskustva i čulnih spoznaja opažanja.