Radovi beogradske umetnice Gordane Žikić istražuju prakse šamanizma i neošamanizma. Crtajući iz verovanja, tradicija i kultura različitih naroda, njena umetnost pokušava da rekontekstualizuje tradicionalne šamanističke rituale, performanse i objekte prema upotrebi u modernom načinu života.

Ova rekontekstualizacija je osnova neošamanizma, koji dozvoljava savremenim praktikantima iz različitih delova sveta da spoje svoje vizije i spiritualnost izvan granica sela ili plemena; bezgranični poduhvat koji povezuje ljude, ohrabruje perspektive i naglašava moć izbora. Za Žikićevu sloboda koja se dodeljuje putem neošamanizma je moćan alat koji omogućava umetniku da preispituje, ponovo interpretira i deluje kao tip kreativnog šamana.

Radni opus Žikićeve se fokusira na sakupljanje i reciklažu pronađenih predmeta i materijala kao što su kosa, krzno, školjke, bakarne žice, perje i perle. Ovi predmeti su, potom, od strane Žikićeve transformisani u svete predmete koristeći tradicionalne i savremene umetničke metode otkrivajući njenu perspektivu u pogledu simbolike, duhovne mitologije i identiteta. Štaviše, ova transformacija pokazuje način na koji se lični narativi prepliću, izazivaju i oponašaju druge međunarodne narative.

Žikićeva se identifikuje istovremeno i kao naslednica i učesnica u univerzalnoj kulturi u kojoj je u stanju da suprotstavi drevne reči i savremene pristupe da bi redefininisala način na koji ljudi i dalje preoblikuju i redefinišu značenje kroz svakodnevne objekte, originalne predstave i stvarajući nove, transcendentne prostore.

Rachel Klipa, istoričar umetnosti