Glavna tema retrospektive Vladimira Kopicla u izložbenom prostoru Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, koja se sastoji od radova iz 70-ih godina prošlog veka i sasvim novih, je odnos jezika  i umetnosti.  Rečenica "Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara", koja stoji u naslovu ove postavke, je okosnica izložbe, ispisana belim slovima na crnom centralnom zidu. Čitava postavka, koja se sastoji od objekata, tekstualnih radova, filmova i audio zapisa je veoma dobro i funkcionalno osmišljena, kompaktna i vizuelno pročišćena, omogućavajući gledaocu da se relativno lako orijentiše u sadržajima koji predstavljaju iznijansirana i filozofska razmatranja suštine umetnosti, što spadaju u vrhunske rezultate vojvođanske, a nekada jugoslovenske neoavangarede.

Vladimir Kopicl (1949),  danas istaknuti novosadski pesnik, esejista i kritičar, jedan od pionira konceptualne umetnosti kod nas, početkom 70-ih godina prošlog veka bio član neoavangardnih grupa "(E" i "(E - Kod" koje su se posvetile tada svetski aktuelnim procesima dematerijalizacije umetničkog objekta,  dajući u svom stvaralaštvu primat mentalnim procesima i samom jeziku umetnosti. Kopicl je među njima dao verovatno najveći doprinos svojim tekstualnim radovima, konceptualnim zapisima u kojima pokušava da definiše suštinu umetnosti same. Zato i na ovoj izložbi s razlogom dominiraju tekstualni sadržaji u kojima autor uspeva da dopre do nemerljivih dubina odnosa metafizičkog, kreativnog i izražajnog u prirodi čoveka. Karakteristični su njegovi univerzalini a jezgroviti zapisi u okviru većih tekstualnih celina: "umetnost postoji u jeziku", "umetnik i umetnost su jedno", "umetnost bi morala da bude ideja nezavisna od beleženja" ili "ono što predstavlja delo izvan je moje umetnosti, moja prava umetnost je svest o sebi, o njoj". Iza ovih jezički iznijansiranih i duboko promišljenih stavova stoji Kopiclovo zalaganje za konceptualnu umetnost kojoj  se on u potpunosti posvetio pre više od trideset godina.

Postavka sadrži i seriju od sedamnaest radova sa pravougaonicima belog platna iz kojih su izvučene niti raspoređene na različite aksiomatske načine (1975-1977), zatim slične aranžmane sa komadima žice (1974), kao i dva kratka filma (1977) u kojima snimljena ruka ispisuje konceptualne tekstove na paus papiru.

Sasvim kompatibilan ovome je novi deo izložbe, nastao za ovu priliku, gde se autor nadovezuje na ranije stavove, menjajući samo neke ključne termine. Tako u centralnu rečenicu umesto sintagme "neki oblik", on stavlja "neki iznos", pa čak to i konkretizuje sa "500 evra" i "1000 evra" aludirajući na nova, tranziciona vremena u kojima se i odnos umetnika prema stvaralaštvu (tržištu) postepeno menja. Novi deo postavke čini i paradigmatična slajd projekcija (motiv plakata izložbe) na kojoj autor na slikovit i ubedljiv način izjednačava umetnika i  umetnost, i u slučaju da se umetniku oduzmu priroda, tehnika, kultura, ekonomija, istorija, politika, i u slučaju da mu se dodaju. Na taj način Vladimir Kopicl pokazuje da i nakon tri i po decenije trajanja njegovo pažljivo i lucidno promišljanje umetnosti intenzivno traje, nudeći publici autentične i vredne tekovine domaćeg konceptualizma.