Jovan Pantić je proslavlјeni srpski restaurator i predavač o konzervatorskoj problematici. Manje je poznat njegov drugi, tajni život slikara koji je diplomirao na beogradskoj Likovnoj akademiji. Osamdesetih godina, Pantić je bio jedan od istaknutih crtača; negovao je crtež izuzetnih poetskih vrednosti, a ta se suptilnost prenela i na njegove kasnije radove. Beograd, kao svetski crtački centar, i Pantić, u središtu dešavanja, uzdigle su crtež pun simboličkih vrednosti i likovnosti koju umetnik poštuje i posredno, kao konzervator. Prvim radovima, obeleženim organskim formama koje imaju ulogu usredištenja i naglašavanja lјudske figure, postepenim čišćenjem predmetnog, ali ne i asocijativnog, Pantić je ostvario dela na granici figuralnog, znakovnog i simboličkog.. Mnoge od tih vrednosti preneo je na najnovija ostvarenja, pa je njegovo stvaralaštvo obeleženo kontinuitetom u potrazi za likovnošću.

Sadašnja Pantićeva umetnička aktivnost grana se u dva smera – ka objektnoj umetnosti, asamblažu kao avangardnom vidu skulpture od pronađenih, odbačenih i industrijskih materijala i, uslovno rečeno, ka slici. Unoseći i predmete na sliku, veštačke materijale i spojeve, proširujući joj značenje pomoću objekta, ali i dovodeći je u pitanje, umetnik razmatra pravi smisao slike, gde su njeni izvori i granice, gde prestaje kao trodimenzionalni predmet a počinje skulptura, gde se završava njena fizička plošnost, a započinje retinarna, fiziološko-psihološka slika, ili vizija u oku posmatrača. Drukčije rečeno, istražuje koliko stvarnost sme da uđe u sliku, ili na sliku, koliko trodimenzionalnost može da podnese, a da ostane ono što jeste – dvodimenzionalna iluzija.

U tom smislu, još su Leonid Šejka i Aleksandar Tomašević ukidali razlike između slike i skulpture, mada je Pantić na sasvim dugačiji način radikalizovao tehniku stvaranja slike pomoću objekta. U tom nastojanju, u velikoj meri su mu od pomoći njegovi skulptorski radovi, asamblaži sastavlјeni najviše od metalnih delova, pedantno obrađeni i s pozadine. Na prvi pogled, postavlјeni  jedni do drugih, stvaraju konfiguraciju nekog urbanog ambijenta, grada, ili male vojske spremne da krene u rat za svoga tvorca. Pažlјiviji pogled otkriva klasičnu postavku sedećih figura na postamentu, ideju i u šahu prisutne vladarske moći kralјa i kralјice. Zamisao sedeće kralјevske ličnosti i kralјevskog para, osobe koja mirno prenosi svoju sakralnu moć na podanike, ili vernike, prisutna je u umetnosti od starog Egipta do Henrija Mura (Henry Moore) i Maksa Ernesta (Max Ernest), ali i u Pantiću bliskom freskopisu u vidu Hrista i Bogorodice na prestolu. Na njegovim asamblažima uočavamo da je i u mašinskoj estetici moguće ostvariti hijeratičnost, poetičnost i samobitnost lјudske figure, premda postoji pomak od tradicije i u vidu ironičnih naslova radova. Na planu detalјa, asamblaži s mesinganim delovima otkrivaju zlataste, svetlosne spojeve, finu igru svetla i jarkog kolorita, prisutnog i u istočnoevropskom slikarstvu, pre nego što ga pokrije patina od vekovima korišćenih sveća i tamjana. Mnoštvo svetlih tačkica na asamblažima podseća na punciranje zlatne osnove ikona, a mogu se uspostavlјati i drugačiji odnosi tih smelih umetničkih tvorevina prema tradicionalnom nasleđu.. U pojavnom smislu one su najpre totemi i staklenici tajni, a u likovnom smeli vidovi skulpture.

Minijaturni asamblaži se kao stražari nalaze u podnožju slika, ili na njihovim centralnim delovima. Slike su još složeniji sistem; mogu se gledati sa sve četiri strane, okretati oko ose, a da ne izgube nimalo od svoje pojavnosti i česte figuracije u vidu (rasklopivih) triptiha. Na njima je prisutna simbolika donjeg, htonskog, podzemnog sveta, u kome se širi korenje i nadzemnog, nebeskog, gde se bilјka grana. Između dva sveta je linija tla, opna, razdelna površ, horizont koji zanima ovog umetnika, sa upitanošću o tome šta je iza. Osim kompozicionog elementa podele slike na dve zone s pripadajućim formama i ritmovima, sa crteža i starijih slika, kao zaliha simboličkog govora dela, preuzet je i motiv centrične klјučne forme u središtu imaga. Pantić pravilno – geometrijskim detalјima – naznačava centar, ili jezgro, portal, kapiju, prenosnik, transmiter, radar svojih čula i instrument slutnji. Za razliku od Milovana Vidaka i popularnih predstavlјanja portala, granice između svetova, ne povinuje se visokotehnološkom već prikazu u intimnom smislu. Ispod pravilnih formi energetskog prenosnika, koje mogu i da se smiču, padaju, ili uzneseno, katedralno uzdižu, nalazi se mikrosvet čestica, žica, otpadaka, tkanina i kose lutaka koje je umetnik slikao još na studijama. Prenosnik u drugi svet nije naučnofantastičani, futurološki, već intimni elemenat, poreklom iz prošlosti i podsvesti, dat na slici kao dnevnik sećanja, nadanja i doživlјavanja. Unoseći na sliku i čisto pikturalne intervencije, celine sa starijih radova, stvarajući u pozadini likovnu osnovu za brojne aplikacije, umetnik je mikrosvet svojih otpadaka i plastičnih crvića koji se uspinju do neba izjednačio sa naslikanim. Nјegove predmetne intervencije imaju mnoge osebenosti linije, boje i kompozicije apstraktnih slika, premda nikada ne gube vezu s realnim svetom.

Pantićeva strateška umetnička višeznačnost nije moguća bez poznavanja vekovnog smisla umetnosti. Nјegove piramide i vertikalno rastavlјeni veliki trouglovi, srebrni limovi i pleksiglas obojenih ivica, prelamaju svetlost, pojavno se smeštajući kao dalјi naslednici ikone i njenog zlatnog sjaja. Stvaralac inovira večno pitanje uloge svetlosti u umetnosti i odnosa iluzije i stvarnosti. Transparentne, providne materije, ili one koje odbijaju svetlost, providni lepkovi umesto klasičnih slikarskih materijala, upotreba lunarija, bilјke providnog semena mahune (njegov omilјeni motiv još od prvih crteža i slika), svedoče o umetniku koji ne želi samo da tradicionalno slaže slojeve manje-više neprovidne boje, već i da demistifikuje likovni postupak tako što će ukinuti ostale, ali unaprediti i u krajnjem smislu očuvati samo jednu likovnu suštinu – svetlost. Kao dobar poznavalac umetničke problematike, u kontratežu providnosti, odblescima, neuhvatlјivoj igri svetlosti koju pravilno osvetlјeni otkrivaju njegovi novi radovi, postavlјa kamen – tamnu, tešku, htonsku, neprovidnu i inertnu materiju. Nalazi ga na obalama i dnu balkanskih reka i mora, pa je i taj kamen krajnje poetskog izgleda, podudaran sa onim usidrenim u umetnikovoj svesti – (kao) dokazom da niko ne stvara bolјe od prirode. Kamen je prisutan i na asamblažima kao čudni objekat nadgledanja lupom; dat mu je apsolutni smisao sakralnog predmeta.

Na kraju, umetnički kredo, stvaralački krug, zatvara se vraćanjem na početak. Kralјevi i kralјice u asamblažima, nedoslutne kapije koje lebde na nebu iznad umnoženog, ritmičnog horizonta, centrične forme i pravilno poređani kamenčići, daleke su predstraže umetnikovih slutnji, snova i nadanja. Pojam isturene straže, avangarde koja bdi u prvim redovima – jeste značajan. Predmet je romana Tatarska pustinja Dina Bucatija (Dino Buzzati), u kome vojnici godinama na isturenoj straži čekaju neprijatelјa koji ne dolazi, ali je opasnost stalno prisutna. Na dalekoj straži  je svaki pravi umetnik, to je krajnji smisao njegovog delovanja. Najnoviji radovi Jovana Pantića ne izneveravaju naslov izložbe i ovog teksta – daleko su iza horizonta uobičajenog i očekivanog u svetu srpske likovne stvarnosti.

Dejan Đorić