|
Gabriela Hajlzer - Crteži |
|
|
 Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. Maj 2007.
Ponekad, vidimo kako anonimne žene sede pokraj svojih lampi, u središtu magije intime. Možda je jedna od najizraženijih karakteristika ovih radova spontanost. Takođe u ovom ciklusu primetna je i izrazita zvučnost u atmosferi pritajene urbane vreve.
  
U novije vreme, u svetu grafičkih tehnika, tačnije, od sedamdesetih godina prošlog veka nakon svog nastanka u SAD-u, kolografija pruža umetnicima pregršt mogućnosti. Naime, bogatstvo tekstura, mekota u karakteru bojenog sloja otisnutog na hartiju i razne druge odlike ove tehnike poslužile su Gabrijeli Hajzler (u daljem tekstu Gabrijela H.), kao polje za naknadno urađen crtež, suptilan, predan dečijim očima. Znamo koliko je teško osloboditi sebe od oklopa nametnute z r e l o s t i i pustiti ruci da istražuje sopstveni duh.
Gabrijela H. posmatra arhitekturu na prvom mestu, u dve dimenzije, ona je vidi kao sastavni deo izmeštenog kadra, izdvojenog, plošnog i prečišćenog od deskriptivnih vizura fasade. U takvu vizuelnu organizaciju smešteni su ljudi. Sažimajući elemente zgrada, ističe prozore i balkone. Otvore na njima i ljude u njima. Ovi delovi građevina (prozori i balkoni) su i pretpostavljene o č i ka unutarnjem svetu naših intimnih i svakodnevnih života.
Ljudske forme vrlo malo liče na ljudske forme, ako se insistira na tome da budu do krajnosti ljudske.
Na takvu protivrečnost ukazala je Gabrijela H. svojim listovima mešane tehnike sa osećajnošću i iskrenošću. Figure ljudi izvedene su u finim mrežastim upletima linijom ugljena, a kolorna površ, kolografska, daje mu atmosferu neke davne gradske armature običnog življenja, neopterećenog velikim svetskim pričama i kabastim pritiskom nerazumne urbane ekspanzije koja ne prašta! Verovatno će uskoro prozori na novim zgradama biti oka kamera, dok terasa neće biti, jer, vazduh je sve teži a Suncu smo ionako okrenuli leđa...
No, kolo-crteži Gabrijele H. ispituju krvotok običnih malih ljudi u njihovom razgovoru, nasloljenih na kovanu ogradu balkona. Na ovim listovima sićušne siluete razmenjuju snagu sitnih radosti, gledaju u svevideću kutiju današnjice, voze autobuse iz kojih se izvijaju kovrdžave linije...
Ponekad, vidimo kako anonimne žene sede pokraj svojih lampi, u središtu magije intime. Možda je jedna od najizraženijih karakteristika ovih radova spontanost. Takođe u ovom ciklusu primetna je i izrazita zvučnost u atmosferi pritajene urbane vreve.
Čitava Gabrijelina "scenografija" smaknutih ili namaknutih zavesa je ogledalo paralelnog sveta koji živi nesmetano i slobodno, koje kao da nas poziva da se prepoznamo u ovom svojevrsnom skenu čovečijih prostora.
Mr Danilo Vuksanović
Hajzler Gabriela (1978, Novi Sad). Završila je srednju umetničku školu Bogdan Šuput, odsek grafički dizajn. Diplomirala je 2005. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Zvonka Tilića. Trenutno je kod istog profesora na magistarskim studijama na grafičkom odseku. Član ULUV-a. Do sada je četiri puta samostalno izlagala u galerijama u Novom sadu i na niz grupnih izložbi. Nagrađivana. |
Muzej loše umetnosti je klinička dijagnoza savremnog društva. To čak i nije muzej nego panoptikum savremene umetnosti. Ljudi su spremni ne samo da odobravju nešto slično nego i da plate silan novac da se od toga…
Ovo je mesto za čuvanje tekstova: Ne-običnih. Ne-merljivih prvim pogledom. Novih. Začudnih. Izazovnih. Onih koji prate druge tekstove, knjige, muziku, slike... Ovo mesto je između korica. Korice nisu ograda, one su tu da privuku, da sačuvaju…
Martin Lisardi je direktorka muzeja Al Sen-Pjer u Parizu. Art brut je ono što prethodi konceptu, umetničkom angažmanu. To je umetnost koja nema tržišnu vrednost, koja ne traži društveno priznanje. Marginalna umetnost, na francuskom art brut…
