Otkriće arhivske foto-dokumentacije o ranim primerima prakse inicijalnog performansa, autora Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, moguće je, u kontekstu razvoja umetničkih ideja šezdesetih i sedamdesetih godina u Novom Sadu i Vojvodini, sagledati kao prvorazredan događaj.

Preko četrdeset crno-belih fotografija, nakon skoro pola veka od nastanka, svedoče o postojanju višegodišnje prakse uličnih akcija, intervencija u urbanim i ruralnim prostorima, parateatra, režiranih i nerežiranih događanja, omaža poznatim umetničkim delima i autorima, začecima body-arta i hepeninga, na tragu izjednačavanja i spajanja života i umetnosti.

Svakako da su Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov, u vremenu dominacije umetnosti socijalističkog realizma, delovali u potpunoj anonimnosti, kao apsolutna margina. Tim pre što se radilo o veoma mladim ljudima. Njihov rad nije bio namenjen galerijama i drugim javnim prostorima, predviđenim za objavu neke umetničke prakse. Oni su se ponašali spontano, neposredno, uz geslo Dei leči! (Ide čile! - stariji čovek - čilager) nakon čega bi sledila pantomima, zauzimanje "poze".

Ta praksa, nastala u znaku gesla "zapanjiti građanina", burlesknih jurnjava, basterkitonovske sleđenosti, parodije na malograđanski kič, iskazala se kasnije kao svojevrsna prethodnica, "mentalna matrica" umetničkih provokacija grupa Januar/Februar, KÔD i (obrnuto) E, unutar oficijelnih sistema kulturnih ustanova.

Svoju svest o socijalnoj sredini (u atmosferi posleratnog siromaštva, parola o "obnovi i izgradnji"), ovi autori iskazali su ulazeći u igru samim svojim životima. U duhu lokalne tradicije oni su se, najčešće u ambijentu stare gradske arhitekture u kvartu oko zdanja Matice srpske, "egečili", "prdačili", ponašali, pokušavajući da se izdvoje, da izađu iz sopstvene senke, prikažu sebe i svoj osećaj sveta i postojanja.

Slušali su stari džez, Koulmana Hokinsa, Sidni Bišea, Oliver Kinga, gledali filmove Čarli Čaplina i Bastera Kitona, ali i Sergeja Ejzenštajna, Karla Drejera, Žana Vigoa, Marsela Karnea, Vitoria De Sike. Poznavali su slikarstvo Sezana, Utrila, Tuluz-Lotreka, Paula Klea, divili se pariskim pantomimičarima, braći Žak.

Svoja "događanja" priređivali su za slučajne prolaznike, ali i za sebe same i bili svesni da to što čine ima neko više, "umetničko" značenje, na šta upućuje činjenica da su sve te "prizore" zabeležili na fotografiji. Mnogo toga ipak nije sačuvano kao foto-dokument, na primer, ono ležerno igranje karata na snegu u Dunavskom parku ili pretrčavanje ulice "po četvoronoške".

Nakon 1965. godine njihov vitalizam je zamro, a duh tog ranog "akcionizma" sublimisali su poezijom neobičnih metafizičkih evokacija. Kao prateće senke tog pesništva neke od fotografija objavljene su u časopisu Polja, u sam osvit novosadskog avangardizma.

U saznajnom smislu, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov kontemplirari su sopstveno vreme u ime čitave jedne generacije. U sveopštoj ideološkoj represiji oni su objavili pravo na "drugost", a ove fotografije danas svedoče da su bili u "kostimu svoga doba" i da njihova duhovnost i danas zrači.

Jedne do minulih večeri, dok sam se automobilom vraćao kući, pod farovima se ukazao potresan prizor: neki dečak je ležao na putu, pokrivajući rukama glavu, dok su ga desetak vršnjaka nemilosrdno udarali nogama. Naglo sam prikočio, grupa nasilnika se razmakla, a žrtva se teško pridigla i hramajući udaljila. Uznemiren i zaprepašćen, parkirao sam, a onda krenuo u tamu, u kojoj su nestali. Na uglu, grupa je veselo žagorila, a među njima ponajviše onaj “izudarani”.

Signum temporis, znaci vremena.
Performans naših dana.