U celom opusu Vladana Radovanovića nisu zastupljene samo sinteze ova dva medijska puta do svesti nego čitav kompleks izražajnih sredstava koja često reprezentuju parcijalne medije. Tu su, pored zvuka i onoga što se vidi, strukture manuelne, kretanja u prostoru, strukture pisane reči, dakle, gotovo nema vrste umetnosti kojoj Radovanović teži kada čini ono što se globalno integriše u pojmu vokovizuela. On sam nije propustio nijednu vrstu umetnosti, a da se nije njome bavio, od muzike, do likovne i vizuelne.

Ne može se reći da Vladan Radovanović nije nepoznat; poznat je, ali ne onoliko koliko zaslužuje. Najveće iznenađenje za svakoga ko pokušava da se približi njegovoj ličnosti i njegovom delu jeste njegova raznovrsnost, obim njegovog zahvata u samom prostoru umetničkog izražavanja. Istraživanje toga prostora je njegova glavna preokupacija.

On se nikada ne zatvara u neke artističke šablone i estetizam. Razlika između kompleksne Radovanovićeve vrste elaboracije umetničkih sadržaja i mogućnosti koje oni imaju se bitno razlikuju od inspiracije jednog umetnika kome je dovoljno da adekvatno izrazi neko svoje osećanje. Ovde ćete najmanje naći tu težnju da se iskažu neke emocije, da se fiksiraju neki sadržaji, da se oni, na neki način, usmere prema ordinarnoj stvarnosti, da ne kažem politiziraju. Ova umetnost je savršeno čista od toga. Vi nećete naći nijednu asocijaciju koja će vas vezati za neku tzv. aktuelnost vremena i prostora u kojem trenutno egzistiramo. Trenutak u kojem se nalazimo nije osobito srećan kad je umetnost u pitanju, ali sve je to neaktuelno kada se radi o Vladanu Radovanoviću. On je potpuno slobodan od svega drugog izuzev suštinskog pitanja: Šta se može i dokle se može doći onda kada čovek zaista baštini najveći dar koji mu je dat, a to je sloboda?

Ova umetnost je nastala u osećanju te slobode da se istražuju ne ekstremne granice, kao što to rade tipični predstavnici avangarde. Tome se ne teži, ovde nema antiestetizma, nema nečega što je na granici između smisla i besmisla kada je umetnost u pitanju. Njemu nije težnja da ulepša ovaj svet nekim slikama ili nekom muzikom ili tekstovima, naprotiv; on sve to dovodi u pitanje i istovremeno potvrđuje da ova vrsta integralnog izražavanja, vrsta sinteze i medijske i idejne u svim aspektima nema drugi cilj sem da nas uvuče u taj beskonačni prostor umetnosti, da nas učini zamišljenim, a ne samo zadovoljnim. Kad budete gledali eksponate, osetićete zadovoljstvo vrhunskim estetizmom koji Vladan može da pokaže onda kada hoće, ali to nije cilj koji njega vodi.

Izložba traži malo više: jednu misaonu, duhovnu aktivnost. Ovo se mora promišljati, a ne samo uživati u ovome. Vi sada niste na mestu koje služi za to da ovo veče provedete prijatno, gledajući neke lepe slike. Ne. Naprotiv. Bićete primorani da zadržite u sećanju ovu izložbu koja je od vas tražila mnogo više. I svako će postići onoliko koliko može; to što ne može više, nije ničija krivica, jer pored nekih pokušaja dobre volje da se Radovanovićevo delo populariše i učini istinski posebnim u našoj kulturnoj sredini, to se nije ostvarilo u potpunosti. Proći će dosta vremena dok se potpuno ne pročita sve ono što je veliki zapis Radovanovićevog celokupnog opusa. Prema tome, ako niko nije mogao da vas uputi stazama kojima se kretao Vladan Radovanović u svom istraživačkom radijusu i svojim kreacijama, vi niste krivi za to.

Mi smo još uvek jedna hibridna kulturna sredina koja traži svoje puteve, svoje identitete, svoje edukacije. Mi smo na ruševinama tih pokušaja da se konstituišemo i nađemo svoje ja. Vladan Radovanović se nije upuštao u melanholične tirade o toj našoj nesrećnoj kulturnoj istoriji, on nema veze čak ni sa sadržajem određenih kulturnih perioda kroz koje je prošao. Njegova umetnost je uvek bila ono što je i sada, u ovom trenutku, od početka i biće uvek i ubuduće. To treba da imate na umu kada budete prišli ovim delima. Priđite i uđite u njih, a kako ćete izaći - nek vam bog pomogne.

Đorđe Kadijević, istoričar umetnosti
(deo govora na otvaranju izložbe)

Izvor: Blic