Izložba obuhvata 50 radova ovog autora, a u okviru postavke biće predstavljen i njegov performans pod nazivom "Odbrana Begeja". Na izložbi će se naći radovi u različitim tehnikama: crteži litografskim krejonom, olovkom, tušem i perom, ulje na platnu, grafički kolaž i kombinovane grafičke tehnike.

Svima onima koji su na bilo koji način ispoljavali svoju zainteresovanost za likovne umetnosti, jedno vreme se činilo da otkriće i razvoj fotografije i sve veća dominacija fotografske slike u razgranatim medijima komunikacije moderne civilizacije uslovljavaju da se interes umetnika, neminovno i trajno, mora udaljavati od govora vezanog za ideal objektivnog opserviranja stvarnosti. Zvučalo je logično da ono što može fotografski objektiv ne mora i ne treba da radi čovek. Razvoj i protok vremena, međutim, otkriva nove složenosti i nova sagledavanja na temu „večnih tema“, a jednostavnost i očiglednost revolucionarnih principa u umetnosti doživljava svoje nadgradnje, usložavanje i korekcije u ime samog principa razvoja. Tako se "objektivizam" često u beskompromisno hladnom vid ponovo javlja kao način saopštavanja izvesnih likovnih doživljaja pa i istina.

Među umetnicima zainteresovanim za grafiku pojavljuje se, u prvi mah, naizgled čudna naklonost ka oživljavanju mecotinte, tehnike graviranja gde se osvetljeni delovi prizora dobijaju postepenim i pažljivim glačanjem prethodno potpuno zatamnjene površine cele kompozicije. Na neki način, mecotinta je kao grafička disciplina i nastala kao anticipacija fotografije. Poslednja je u nizu pronalazaka reproduktivnih gravera XVIII veka i njihove opsesije za što veštijim i vernijim preprodukovanjem predložaka. Čisto tehnički govoreći, mecotintom je upravo omogućeno dosezanje idealno finih baršunastih prelaza i polutonova, duboke crne i visoke osvetljenosti pri prevođenju (kopiranju) bilo kakvog uzorka što će kasnije biti odlika fotografskih slika. Nije, dakle, čudno što se današnji interesi prema likovnoj magiji isečaka realnog sveta kroz crno-bele odnose fotografske slike direktno vezuju za mecotintu i iz njih izvedene srodne tehnike.

Grafika Kirćanskog svojom doslednom, nesentimentalnom i izvornom okrenutošću ovakvoj slikovitosti govore ne samo o vrlo ličnom karakteru njegovih tema nego i o jednoj intuiciji koja je taj lični doživljaj na pravi način povezala sa tehničkim prosedeom. Ima još jedan važan momenat koji kad gledamo radove Kirćanskog moramo imati na umu a to je da je proces izvođenja dela – kreativni proces, dakle, ne mehanički, duboko preobražava predložak u novu vrednost. Predložak je samo povod ili deo pripreme a ne svrha akcije i mogli bi reći da je uvek tako kada se radi o stvaralačkom impulsu koji vodi ostvarenju dela, prema pravoj grafici.

Marija Krsmanović