U svojoj doktorskoj tezi Tanja Bogdanić je razmatrala pitanje potrošačke kulture, zadirući u prošlost sve do holandskog Zlatnog doba, perioda kada je spoj velikog materijalnog blagostanja i moralnih protestantskih kodova doveo do rađanja specifičnog umetničkog izraza. On se ogledao u čuvenim mrtvim prirodama, na kojima su se pojavljivali različiti motivi oličeni u vanitas i memento mori poruci, odnosno opomeni na prolaznost života i griži savesti zbog ovozemaljskog uživanja u bogatstvu. Razni predmeti koji se pojavljuju na ovim predstavama su prepuni simbolike, asocijativnosti, podsvesnih impulsa, što je još jedna tema koja zaokuplja umetnicu, posebno u kontekstu Fromovog pisanja o istom.

Bogdanićeva ovom izložbom nastavlja svoj već oformljen ikonografski niz, odabirući kao predmet interesovanja produkte industrijske proizvodnje, serijske i anonimne. Povezanost sa objet trouvé estetikom sa početka XX veka ima korene u detinjstvu autorke, kada se kroz igru upoznala sa predmetima poput štipaljki, gume za otpušavanje odvoda i konačno, ovde prikazanih zihernadli. Ovo je svakako neobičan, podsvesni izbor atipičnih i nereprezentativnih simbola potrošačke civilizacije. Veoma različit od onih koji se već stereotipno očekuju u "lepom umetničkom delu". Oni su umnoženi poput Vorholovih Brillo kutija ili Campbell's soup konzervi, ali su nebrendirani, ispražnjeni od pop-kulturnog sadržaja i ispunjeni ličnom, emotivnom vezom sa sopstvenom prošlošću. U ovom slučaju, to nisu pank zihernadle, već jednostavna dečija igračka.

Da je izvestan simbolički sloj neminovan, ipak nam pokazuje reminiscencija na triptih Paola Učela "Bitka kod San Romana" koji je autorka, po sopstvenim rečima, još kao devojčica primetila u jednoj enciklopediji. Dečja analogija zihernadle i koplja, koji na isti način dominiraju i neprijatno nas bockaju, ostavila je dubok trag u njenom sećanju. Istu scenu pronalazi i u Kurosavinom filmu "Ran" godinama posle, tako da se asocijativni lanac produžio i potencijalno će se graditi i dalje.

Projektujući sećanja na papir, posredstvom crteža, ona ih prikazuje u dimenzijama koje nisu prirodne, pa tako dobijaju pomalo preteći i neprijatan oblik - jer i radi se o predmetima koji u stvarnom životu zaista mogu da nas povrede. S namerom kreirajući neprijateljsku atmosferu, umetnica kroz jednostavan izraz oslikava antagonizme potrošačkog društva koje živimo: hiperprodukciju i osećaj praznine, serijsku proizvodnju i individualnost, luksuz i jednostavnost, svest i podsvest. Razmišljajmo o tome dok se budemo probijali kroz šumu Tanjinih me(n)talnih iglica.

Senka Latinović