Kada je Vladimir Dimovski, novosadski istoričar umetnosti i grafičar, započeo, pre tri godine, serijal predavanja "Razumeti umetnost", namenjen najširoj publici, nije ni slutio da u amfiteatru SPENS-a, kasnije na Fakultetu tehničkih nauka, neće biti mesta za sve zainteresovane. Bio je to događaj koji je postao obrazac kako podeliti i preneti  znanje, kako slušaocima objasniti  kako da vide i shvate remek-dela svetske baštine. Stotine ljudi okupili su se oko ideje razumevanja umetnosti, ali i shvatanja sveta oko sebe i proširivanja vidika.

Vladimir Dimovski: Prvi impuls, prva ideja o predavanjima stigla je od učenika još 2014. godine, tada sam još radio u Školi za dizajn "Bogdan Šuput". Organizovali smo izložbu povodom 100 godina od rođenja Bogdana Šuputa. Bila je veoma posećena. Mnogo bivših đaka je ostalo vezano za tu školu. I ja sam bivši đak te škole, i sećam se, kad sam počeo da radim u njoj, stvarno sam uživao. Bila je to neka druga perspektiva, bio sam sa druge strane dnevnika. Još kao đak sam osećao da ima neke svoje specifičnosti i da su đaci vrlo zanimljive mlade ličnosti.

Tada, na izložbi, video sam puno bivših đaka. Mislim da su u Zbirci strane umetnosti zabeležili da je te večeri, na otvaranju, kroz izložbu prošlo neočekivano puno ljudi, a bar tridesetak njih pitalo me je da li će biti nekog predavanja mimo škole.

To je bio očigledan znak. Moja tadašnja predavanja u školi bila su poput ovih na SPENS-u, posle sam ubacio neke tehničke novine, animacije i slično. I u školi sam na časovima pričao o slikama, ali nikad ne bih počinjao činjenicama, već nekim dalekim asocijacijama i sećam se da je to učenicima bilo primamljivo. Tinejdžerski uzrast je takav da ih zanimaju neke večite teme. Ljubav, muzika, smisao života, smrt – na te teme oni reaguju i spremni su da kažu svoje mišljenje. To je uvek i bila polazna tačka kada bismo pričali o nekoj slici, a s obzirom na to da se umetnost bavi tim temama, bio je to idealan spoj. Prepostavljam da im je taj utisak ostao i kasnije, bili su to razgovori - ni školski, ni formalni, nego su đacima pružali priliku da konačno sami nešto o svemu tome kažu, ali i da im neko stariji odgovori na osnovu svog iskustva. Taj dijalog – to je bila dobitna kombinacija.

Zato sam posle izložbe o Šuputu pomislio kako bi bilo dobro da se organizuju takva javna predavanja. Krajem 2015, u oktobru, održano je prvo.

Art magazin: Vi ste taj obrazac razmišljanja i bavljenja umetnošću usvajali neposredno, u porodici (majka Milica Mićić Dimovska, književnica, otac Cvetan Dimovski, grafičar),  čini se da je to vama bilo lako i prirodno. Umetnost vam je oduvek bila bliska. Jeste li nešto od svog iskustva pokušali da prenesete na publiku?

Vladimir Dimovski: To je tačno, sa mamom sam često pričao o tim temama, ona mi je kao književnik bila nepresušan izvor informacija, misli i stavova koji nisu uvek bili nužno njeni, već i drugih književnika ili teoretičara. S druge strane, tata je okrenut likovnom stvaralaštvu, njegove grafike su kao kadrovi iz velikih filmova, bliske metafizičkom slikarstvu, radovima De Kirika, Delvoa, Magrita...

Vaspitan u tom spoju verbalnog i vizuelnog, prvo što sam pomislio posle srednje škole jeste to da je režija idealan izbor. Međutim, vreme je krajem devedesetih bilo prilično nepovoljno, jako malo ljudi se upisivalo na režiju, oprema je bila skupa, o kameri sam samo mogao da sanjam. Neki ljudi su me vrlo uspešno odgovorili od režije, pa sam konkurisao na slikarstvo, ali nisam prošao. Upisao sam Ruski jezik i književnost da ne bih išao u vojsku, a posle sam prošao na likovnom odseku akademije u Novom Sadu na smeru Grafika. To je bilo neko manje-više kompromisno rešenje – nisam morao da brinem oko novca za smeštaj i pribor, u tatinom ateljeu sam imao sve potrebno za rad.

Na akademiji sam se prvi put ozbiljnije počeo upoznavati sa istorijom i teorijom umetnosti i verovatno je ključnu ulogu u tome odigrao predmet Metodika. Sećam se da sam među prvima u generaciji, ako ne i prvi, položio taj ispit sa najvišom ocenom. Imali smo hospitovanje u gimnaziji "Isidora sekulić", došao sam na predavanje jako dobro pripremljen, sa celim scenariom kako da ispričam priču o ekspresionizmu. Još tada mi se učinilo da je i to neki stvaralački gest – imaš najneposredniji kontakt sa publikom kojoj si i predavač i sagovornik u dijalogu. Intelektualno zadovoljstvo koje imaš kad razumeš neko umetničko delo ili kad mu učitaš neko subjektivno značenje – to mi je davalo najveću satisfakciju. Osećao sam da ne moram da nužno stvaram likovno delo ili da pišem, nego da sama svest o nekom već naslikanom delu, njegovo razumevanje i analiziranje, sadrže kreativan potencijal. Činjenica je da taj doživljaj ostaje nezabeležen, posle njega ne ostaje nikakav opipljiv dokument stavaralaštva (na papiru ili platnu), ali sam taj čin priče meni je, kažem, davao veliku satisfakciju. Uostalom, u mnogim estetičkim teorijama se kaže da je umetnost u oku posmatrača, da se tu dešava, da umetničko delo služi samo kao pokretač estetskog doživljaja. Sve je to negde između, u tom trojstvu - autor – delo – publika.

Kasnije, na magistarskim i doktorskim studijama na Filozofskom fakultetu u Beogradu istraživao sam manifeste. Tada se nekako sve sklopilo. Manifesti su tekstovi koje su uglavnom pisali književnici i slikari i ta situacija, u kojoj umetnik, ili grupa umetnika, želi da objasni svoju poetiku, svoje stavove u umetnosti – bila mi je veoma bliska. Meni su ti tekstovi postali omiljeno štivo. U njima čuješ ono što je neko hteo da kaže svojim delom, čak i onda kad to nije uspeo da iskaže. Ali su ta inicijalna namera i shvatanje umetnosti  u manifestima izrečeni najdirektnije.

A i sam sam nešto pisao (imam čak i jednu objavljenu knjigu, ali je nesrećnim okolnostima ostala u magacinu, nikad nije otišla u knjižare). Knjiga se zove „Zapisi, slike, odgonetanja“, to su autopoetički tekstovi, poput dnevničkih zapisa, ne znam kako ih žanrovski okarakterisati, recimo - fragmentarna proza, kratka forma.

Sad vidim da nije važno ni to što nisam upisao režiju, ni to što je knjiga ostala u magacinu, jer se sve spojilo u predavanjima.

Art magazin: Zatvorili ste, zapravo, krug kreativnog čina – od prvobitnog poziva grafičara, dakle, stvaraoca, do posmatranja i tumačenja umetnosti. Rekli ste u jednom intervjuu da su i vama ta predavanja bila potrebna da sistematizujete sopstveno shvatanje kreacije i recepcije.

Vladimir Dimovski: Pa, da. Možda to zvuči pomalo egoistično, ali zaista, kada se priča o nekom umetničkom delu, u samom trenutku pričanja nešto se dešava. Meni ta predavanja ne bi bila interesantna ako to ne bih osetio. Ja, doduše, imam beleške za svako predavanje, koncept koji mi pomaže da u sat vremena zaokružim celinu, a slušaocima da shvate suštinu. Ali, dok držim predavanje - i tada se kod mene dešava proces razumevanja. I sam imam i te kako jak razlog da držim ta predavanja. Jer tada kao da iznad mene stoji neki "stražar" koji nadgleda i sluša da li razumljivo saopštavam misao. Možda je to kao i kod sportiste koji danima trenira sam, i onda, kada izađe pred publiku oseća autoritet trenera koji ga podstiče da ishod bude još bolji,  prema kojem oseća odgovornost, kao i prema publici. Čak i sad dok pričamo nešto me tera da tražim reči, da budem što jasniji i precizniji.

Art magazin: Postoji tu i jedan epistemološki problem transponovanja umetničkog dela u reč, u drugi medij. Kako to rešavate?

Vladimir Dimovski: Mislim da mi je tu pomoglo čitanje. U poslednje vreme, u poslednjih desetak godina da budem iskren, uglavnom je to stručna literatura. Pre toga više sam čitao književna dela, u kojima se uvek nađe neka rečenica tako jasna, tako dobro sročena, da te navede da je kasnije upotrebiš, taj uverljiv sklop reči. To postaju "fraze" koje rado koristim.

Art magazin: Šta onda, kao istoričar umetnosti, radije čitate – stručnu literaturu ili beletristiku?

Vladimir Dimovski: Kada čitate zapise Petera Hankea ili Rilkea ili Tomasa Manam o umetnosti – tada izoštravate svoju moć izražavanja, njihovi opisi i uvidi su nabijeni značenjem, pažljivo su birane reči. Ako je tekst tkanje reči, onda su ti tekstovi gusto ispleteni i tada je čitaocu misao veoma aktivna.

Art magazin: Vaša predavanja otkrivaju ljudima istoriju i teoriju umetnosti, estetiku, ozbiljne filozofske discipline, ali istovremeno i proširuju perspektivu – otkrivaju svet oko nas i u nama, istoriju društva i kulture. Kako ste ustanovili da je umetnost bitna i bliska ljudima i da publika zato rado sluša predavanja o umetnosti?

Vladimir Dimovski: Dolazim iz porodice u kojoj se slušala dobra muzika, gledali dobri filmovi, to je bila naša svakodnevica. Sve se to upija, na svesnom i nesvesnom planu. Pored toga, mislim da je period pauziranja (između srednje škole i fakulteta) bio ključan. Došao sam na studije kao neko ko je već dosta pročitao i naučio kako da se uživi u ono što čita, gleda ili sluša. Tokom studija bilo je situacija u kojima sam pomagao kolegama da pripreme neke ispite, uglavnom estetiku i istoriju umetnosti. Meni je bilo prirodno da imaš jaku pasiju prema tome, ali bilo je među kolegama onih koji su prema nekim epohama ili pokretima imali apriorno negativan stav, najčešće, na primer, prema apstrakciji. To je subjektivizam, na koji ni sam nisam bio imun, ali nakon dosta čitanja shvatao sam da i u tim pokretima ili epohama postoji jasna izražena suština, samo što koriste drugačiji jezik. Jer, bez obzira na epohu ili pravac, u osnovi je prepoznatljiva univerzalnost umetnosti, to je ista večita težnja da se izraze najdublja ljudska stanja.

Meni je veoma potrebno da s vremena na vreme, nekad jednom dnevno, nekad jednom nedeljno, pročitam nešto na tu temu i razmišljam o pročitanom. To je jedan meditativni, kontemplativni, pa čak i religijski momenat koji te uvek vraća na primarne životne stavove. Postoji u umetnosti ne samo etička, estetička i saznajna, već neka univerzalna vrednost, kvalitet koji od svakog ko želi da je razume – može stvoriti svesnijeg čoveka, sa više empatije.

Art magazin: Kako se fokusirati na  tu suštinu? Kako, na primer, iz perspektive 21-vog veka tumačiti srednjevekovnu estetiku, koja nije bila individualna, već kanonska? Vaša predavanja sežu još dalje, u  preistorijsku umetnost. Kako to objasniti današnjem mladom slušaocu?

Vladimir Dimovski: Siguran sam da je to moguće razumeti. Ono što je neki preduslov – to je poznavanje društvenog konteksta, ali i svakodnevnog života. Ima lepih knjiga na tu temu, na primer "Istorija privatnog života". Kad se ukrste svi ti aspekti privatnog života sa društvenim kontekstom - možemo govoriti o duhu vremena. Nakon upoznavanja sa tim duhom, posmatrač (ili posetilac predavanja) je već zahvaćen, on je u poziciji iz koje može lakše da oseti vreme, a samim tim i autora i delo. Posle toga, kada se vrati u svoje vreme, vrlo lako prepoznaje sličnosti i ono što važi za sva vremena. Tad se dogodi prihvatanje, tu vidiš da ti nijedna od umetničkih epoha ne može biti strana, jer je iza svake stoji isti čovek koji pokušava da shvati, izrazi i stvara.

Posetioce verovatno zanima ta šira slika. Mislim da oni traže demistifikaciju umetnosti kao nečeg što je rezervisano samo za elitu ili za visokoobrazovane, za one koji imaju sređenu egzistenciju, pa se u dokolici interesuju za umetnost. Posetiocima je korisno da shvate da to nije nedostižna tema, kojoj ne smeju da pristupe, već da to zavisi isključivo od otvorenosti prema drugačijim percepcijama realnosti ili ideja koje su se u istoriji javljale. Kada takav posetilac oseti da je dodirnuo suštinu, uz intelektualnu satisfakciju dobija i osećanje jedinstva i pripadnosti svima koji su otvoreni za umetnost.

Art magazin: Neko bi nazvao te humanističke discipline beskorisnim znanjem, jer nije utilitarno, ne može se materijalizovati?

Vladimir Dimovski: To sigurno nije tako. U jednoj zanimljivoj knjizi o Budinom učenju navode se pet sastojaka koji čine svet. Jedan od njih je materija, ali pod materijom Buda podrazumeva i misao, koja i te kako utiče na naše telesno zdravlje. On, dakle, ne pravi razliku između onoga šta misliš i onoga šta jedeš, između onoga što osećaš i onoga što te boli. Ako pretpostavimo da ta ideja nije pogrešna, onda nikako ne možemo reći da su humanističke discipline beskorisne. Verujem da su sve ljudske delatnosti podjednako uključene u formiranje i razvoj ličnosti, i da tek zajedno mogu pomoći čoveku da se ispravno postavi prema ovom svetu.

Art magazin: Polaznici vaših predavanja su ljudi koji nisu ranije učili o umetnosti?

Vladimir Dimovski: Takvih ljudi ima dosta, oni su se obrazovali u školama i na fakultetima na kojima se umetnost malo ili nimalo ne izučava. Pretpostavljam da među publikom nema puno istoričara umetnosti, a meni je interesantna upravo ta ciljna grupa koja nema previše predznanja. U tom miljeu ima ljudi koji su i te kako voljni i spremni da svoj nivo razumevanja kulture i umetnosti podignu, jer osećaju da će time obogatiti svoju ličnost, proširiti shvatanja, i time uticati na svoju svakodnevicu.

Art magazin: Ima nečega od tih ideja i u vašem činu deljenja znanja, predavanja u svrhu javne koristi, zajedničkog boljitka...

Vladimir Dimovski: Evo jedne scene umesto odgovora: jedna moja prijateljica, stjuardesa po profesiji, putovala je po svetu, pa je tako bila u Parizu, i imala je vremena da obiđe malo grad. Došla je javnim prevozom do Ajfelove kule i kada su se otvorila vrata gradskog autobusa, kad je ugledala Ajfelovu kulu, osetila je veliko ushićenje. Pogledala je okolo i videla neke nepoznate ljude koji su mirno izlazili iz prevoza, išli su svojim uobičajenim putevima, sa posla ili na posao. Ili su to bili mahniti turisti sa kojima nije osetila neku vezu. Bila je očajna što ni sa kim nije mogla da podeli tako jaku impresiju. Smatram da čovek može sam da razume i doživi umetnost, ali da je sigurno bogatiji kad to podeli sa nekim.

Art magazin: Danas radite u akademskoj sredini. Kako razvijate svoja predavanja i odnos sa studentima?

Vladimir Dimovski: Od pre skoro tri godine sam na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, na Departmanu za grafičko inženjerstvo i dizajn. Docent sam, predajem više jednosemestralnih predmeta, od kojih su svi zapravo interdisciplinarni i u vezi su sa izradom animacija, sa novim digitalnim medijima, dizajnom i grafičkom kulturom uopšte. U narednoj akreditaciji departman će uvrstiti i predmet Istorija umetnosti, čemu se posebno radujem. Težim tome da su mi sva predavanja, i ova van fakulteta i ona u okviru nastave, upotpunjena multimedijalnim sadržajima, ali i preplitanjem humanističkog pristupa sa onim disciplinama koje su mahom tehničke. Mislim da se studentima taj pristup dopada i da doprinosi tome da u novim tehnikama (kompjuterske grafike najviše) vide veliki, ne samo utilitarni, već i stvaralački potencijal. A što se tiče odnosa sa učenicima ili studentima - tu sam nepopravljivo blag. Nekada davno sam pokušavao vrlo nevešto da budem strog, sva sreća to je trajalo zanemarljivo kratko. I učenike i studente sam uvek doživljavao kao buduće kolege i kao nepresušne izvore informacija.