U velikoj seriji radova (crteža i slika) koju sam započela za vreme studija slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, polazna tečka su bili složeni i umnoženi (anti)arhitektonski elementi bez težišnih polja, rasporstrti po celoj površini platna. Od početka do kraja slike, oslanjajući se na dug stvaralački proces, ostvarila sam način da postignem neotuđivost između klaustrofobije i zavodljivosti. Slika je vezana za unutrašnju atmosferu neravnine, neudobnosti i mehaničnosti, ukrštanje struktura, šupljina i praznina. Ovaj delimično pikselizovani pristup, koji pravi ponekad grubu distorziju, je nasleđe ekrana i digitalnih kamera. Ljudski odnos se pojavljuje jer upliće, samo donekle zasebnu, stvarnost ekrana u svakodnevnu stvarnost, koja već ugrožava osećaj za rasuđivanje i vreme za razmišljanje.

Sam metod rada koji sam razvila je, od početka do sad, blisko zavisio od klasičnog slikarstva. Priroda procesa rasta u jednoj slici zahteva potragu unutar nje. Preispituje se moć zapažanja, a u tekućim preobražajima ka jasnim oblicima, zauzima se drugi stav prema osećaju razumnog i ozbiljnog. U tom smislu slike nose kulturološki narativ tj. duh vremena u kom su nastale – da bi se snašao ili spasao, subjekt je u problemu istovremenosti mnoštva. Preterano mnogo informacija ugrožava mahanizme logike. Ovo je nešto što je blisko većini ljudi za koje ekrani predstavljaju mesto zabave i obrazovanja.

Težim da u svom radu govorim o čoveku i i onome što ga se tiče, i kad pričam o tome, ne mogu da zaobiđem jednu vrstu političkog govora u najširem smislu reči. Slike i crteži nisu u potpunosti apstraktni i na taj način kroz hodnike, stepeništa i prolaze, mogu povući posmatrača i približiti ga priči o traganju za drugim putevima koji se možda i ne vide. Posmatranje i tumačenje nepregledne receptivne mase i potreba za neposrednim uređivanjem utisaka su prevashodno proizveli realnost mojih radova, ali to je univerzalni problem današnjeg čoveka rasute pažnje u vremenu sveprožimajućeg tehnološkog progresa, i, po svemu sudeći, to će biti problem i budućeg čoveka, čije iskustvo (ne)verovanja će biti prošireno polje konflikta sa samim sobom.

Katarina Trnavčević, autor