Od 1991. radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao asistent, potom kao redovni profesor. Slikarstvu je do sada učio osam generacija studenata osnovnih studija, a predaje i na master i doktorskim studijama. Njegovi nekadašnji studenti danas su izuzetni mladi umetnici, koji u vreme u kom "pesnici često dodaju vode u mastilo", stvaraju hrabro i autentično. Poznavaoci likovne scene kažu da se studenti Vlade Rančića prepoznaju bez dvoumljenja.

Art magazin: Radite istraživački posvećeno, u nekom kontinuitetu od par decenija. Bavite se istraživanjem slike mimo onoga što bi se moglo nazvati umetničkom scenom ovde i sada, mimo trendova.

Vlado Rančić: Dešava se nešto što je blisko meni, nama - u celini, u množini - da naprosto radimo ono što moramo i da u kontekstu tog rada i u toku tog rada budemo i dosledni - da verujemo sebi, da verujemo u ono što radimo. To jeste poziv za neko umetničko istraživanje, u pravom smislu te reči. A tu je i moja pedagoška praksa, jedan oplemenjivač celog sistema.

Umetnička scena postoji, tu nema dileme. Ono što je moje mišljenje o toj umetničkoj sceni - jeste da je podeljena. Podeljeni su kritičari koji je vode, a oni imaju primat. I to za jednu veliku diskusiju. Diriguju tok kretanja tih mladih ljudi, sa pedagoške strane gledano, kuda će ići i šta rade. S druge strane, nekom svojom pedagoškom pričom ja te studente upravo teram, guram da budu što širi, što kompleksniji, da ne upadaju u sitne vremenske rupe, da ne budu potčinjeni kretanjima od strane kritike, scene, od strane aktuelnosti, ali, naravno, da prate sve to. Jer, sa neke treće strane, apsolutno moraju da imaju svoj stav, svoje mišljenje i poziciju i svoje slikarstvo, što je najvažnije.

Art magazin: Čime se trenutno bavite? Stvarate organske slike, od bio materijala, slike koje pripadaju životnom prostoru, koje imaju sopstvenu živu supstancu. Kakav istraživački postupak im prethodi?

Vlado Rančić: To su asamblaži, kombinovane tehnike. Radim sa krznom, kostima, pur penom, kartonom, raznim bojama, patinama, asamblažirane forme sa životinjama, paucima, zmijama. Sve to ide u dekupaž odnos, sve se stavlja u neku vrstu zatvorenog kaveza i zrenja.

Na primer, plave boje su rezultat prirodnog procesa. Ja plavu boju četkicom i paletom nisam dodirnuo. Boja napravi samu sebe. U tome je tajna tog biološkog procesa. Osnova je drvo, drvena ploča, na njoj je kolažirani odnos, napravi se neka gruba kompozicija, na nju ide premaz sa nekim oksidnim materijama, brašnom, kvascima, nečim što izaziva brzo vrenje. Kad se to premaže, zatvaram celu priču u streč foliju, i stavljam na zrenje, kao sir. Kao vino ili hleb, nema disanja, i nakon nekog vremena (a proces može da traje mesec, dva) dobijamo rezultat.

Art magazin: Nema mnogo alegorije, nema narativa na vašim slikama. Ima materije i ima, široko gledano, stvaralačke alhemije. Kakav je onda vaš odgovor, kao umetnika, na svet oko sebe?

Vlado Rančić: Naprotiv, alegorija je upravo u toj posebnoj priči. Ja pravim procese koji su tehnički i tehnološki toliko svojstveni da sami rade posao. Slika se sama stvara, sama se proizvodi, boja takođe, neka struktura, materijalizacija, faktura. Naprosto, ja sliku opredmetim, postavim, zarazim - da se metaforički izrazim, stavim pod neke "uslove" i pustim. Pustim da radi svoju priču. Naravno, pratim: za veći deo slika koje sad radim vodim dnevnik. Vodim evidenciju kako je slika nastala, u koje vreme, upisujem satnicu, datum, čak i meteorološke uslove. Sve te parametre pratim da bih znao, da bih dobio odgovor na željeno stanje koje se zove boja, materija, struktura... Faktura se desi, to je neminovno, ali, pošto je reč o biostrukturi, boja se menja na svakih petnaest dana, od plavog, crvenog, do zelenog ili neke umbre. To je lepota, jedna lagana draž celog procesa.

Art magazin: Zašto se takav rad zove slikom?

Vlado Rančić: U nekom trenutku je kod mene došlo do zasićenja, sve one vrednosti koje se zovu slikane forme, bojene forme postale su prilično deplasirane, postale su, meni lično, monotone i dosadne. Iz tog razloga sam želeo da idem istim putem, a da sve to proizvedem na neki drugi, prirodniji, organski način. Najadekvatnije moje razmišljanje upravo je prisutno u tim organskim slikama. To liči na mene i to sam ja. Volim te razne patine, materijale, fakture u slici. A proces, taj biološki proces, ja ne mogu da opišem, ni znam da opišem. To je tako.

Art magazin: To nisu postojani radovi...

Vlado Rančić: Naravno, kad se slikanje završi, kad se taj proces završi, ima jedna faza u kojoj sam prisutan i koju moram obavezno da odradim, a to je da prekinem zrenje i da sve to zaštitim. Onda odem u Veliku Remetu. Tamo pravim atelje i tamo ćemo na jednom mestu imati ceo pregled postupka, tamo će sve biti mnogo lakše za razumevanje. Još ne znam koliko je taj materijal postojan. Ali i to je deo ovovremenskog konteksta: slike su kratkotrajne, imaju svoj vek konzumiranja. Nećete je moći držati 200 godina na svom zidu ili u galeriji. Toga više nema, toga neće i ne sme biti i taj stav oko pitanja trajanja može da uđe u kontekst moje odbrane za umetnost, ako mogu tako da kažem. Sve je vrlo jednostavno, sa moje pozicije.

Art magazin: Je li to nešto imanentno stvaralaštvu, kako uopšte umetnik odgovara na taj protok vremena, u sebi i u svom delu?

Vlado Rančić: Mislim da je ta mogućnost bavljenja procesima biološkog tipa jako retka i da se mali broj umetnika danas u svetu bavi tim istraživanjima u vizuelnoj umetnosti. Upoznao sam pre par godina nekog američkog umetnika koji primenjuje tu tehnologiju u građevinskoj industriji. Vrlo interesantno: te spore, bakterije, gljivice koje se proizvedu toliko su jake da se mogu uvrstiti u najjači građevinski materijal, čak 150 puta jače od armiranog betona.

Art magazin: To više nije artefakt, već deo ekosisistema u kom živimo...

Vlado Rančić: I to je jedno od gledišta na tu priču, cela ta ekološka grana ili strana umetnosti ima smisla. Navijam za tu vrstu ekologije, to je vrlo, vrlo važna stavka.

Art magazin: Sa druge strane, kao profesor dobijete studenta prve godine, kog treba učiti svemu, od početka (ove godine, 2018, imate novu klasu) i opet stanete pred prazno platno. Kakva je razlika? Može li se napraviti poređenje?

Vlado Rančić: Razlika je velika, a opet, mala. Toliko malo ima razlike u tom nekom odnosu verovanja, učenja, posvećenosti, požrtvovanosti. Čovek u tom mora biti istrajan.

Art magazin: I pedagoški rad na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i stvaralaštvo deo su vašeg ukupnog umetničkog života. Kako objašnjavate te dve vrste posvećenosti?

Vlado Rančić: Pravila nema, čak suprotno, ne volim pravila, čak se na poseban način i borimo protiv formi, pravila, normi. Posebna je vrsta posvećenosti studentima na prvoj godini, gde ih teramo da rade, da veruju u to što rade i misle, da se obrazuju, da budu elokventni, da steknu široko obrazovanje, da uče jezike. Da što šire posmatraju celu priču na umetničkoj sceni na lokalnom, evropskom i svetskom nivou. I, naravno, da u nekom trenutku to inkorporiraju u svoje delo i svoj rad. U tome je cela suština, cela draž i mudrost svega - da sve isprate, a da ostanu dosledni, istrajni, da budu čvrsti u stavu. To je jako težak i malo trvd put, bez mnogo lovorika.

Art magazin: Učite li ih da osećaju vibracije scene ili im objasnite šta je to kompromis u životu uopšte, pa i u kreativnom umetničkom životu? Ili, opet, kažete da se potpuno prepuste onome što jesu?

Vlado Rančić: Kad su u pitanju studenti, postoje oni koji grizu i koji ne grizu mamac. Volim da radim sa onima koji grizu, s njima je najinspirativnije i najkreativnije da se radi, da se postavi zadatak i da se rešava. Sa njima je lako oblikovati tu neku modulativnu masu koja se zove slikarstvo, likovna, vizibilna umetnost. Uvek ih teram, a i sam sebe, na kraju krajeva, da imaju odnos introspekcijskog ponašanja, razmišljanja, rada.

Art magazin: Završili ste studije slikarstva u klasi Jovana Rakidžića. Postoji li nešto što bi se moglo nazvati pedagoškim kontinuitetom; ima li, s druge strane, i vaših nekadašnjih studenata koji su danas predavači na akademiji. Vidite li i pedagogiju kao neki proces i kontinuitet?

Vlado Rančić: Profesor Jovan Rakidžić naučio me je nekim stvarima i vrednostima i tek sad vidim, sa svojih 57 godina, da je to - to, da je to jedno zrelo stanje, zreo pristup, mada su naše slikarske poetike drukačije, malo udaljene. Ali smo po tom štofu vrlo slični. S druge strane, imam jednu mladu koleginicu, asistentkinju Anu Vrtačnik, čiji je rad u sličnom odnosu sa mojim - blizu enformela, tašizma, ispitivanja materijala kroz određene forme, kroz određene kompozicije i jezik.

Art magazin: Bezmalo trideset godina učite i vaspitavate studente. Uočavate li razliku među studentima onih ranijih i novih generacija u pristupu slici i umetnosti? Kako današnji studenti razmišljaju?

Vlado Rančić: Čini mi se da su ranije studenti bili ozbiljniji. Naravno, postavlja se pitanje šta to znači – ili ja nisam adekvatan i kompetentan, ili sam zastareo. Mislim da je reč o drugom jeziku. Vreme je potpuno drugačije. Drugačije se pristupa predmetu, materiji, drugačije se analizira život. Sve danas ide površno i plitko. I obrnuto, u moje vreme radilo se drugačije, možda dublje, analitičkije, studioznije. Svemu se posvećivalo više duše.

Art magazin: Želim, naime, da vas pitam - kad dođu na studije, čemu ih učite: da krenu racionalno prema svojoj profesiji ili da joj se daju potpuno i bespoštedno?

Vlado Rančić: Studije traju četiri godine, a ja tek nakon druge godine mogu da vidim kako ko diše, ko pripada ovoj našoj sferi, a ko ne, kome mogu da se približim i da ga polako, ako on to dozvoli, oblikujem. Da radimo zajedno i da kroz to dođemo do nekih lepih saznanja i rezultata. I na kraju krajeva, što je jako bitno za njih kao mlade ljude - da budu dobri, vredni, kvalitetni, ali i kvantitativni, i to je jako važno.

Ali vreme danas nije baš dobro. Na žalost, ni na akademiji ne ide sve tim putem, ide se u jednu mas-produkciju, akademija je postala kuća koja se time bavi kao poslom. Važno je i ko radi na akademiji. Ti momci i devojke koje rade tamo - oni moraju da čine akademiju i da prave sadržaj i kvalitet koji će se preneti mladim ljudima.

Art magazin: Ove godine u klasi imate 17 studenata. Teško je sa toliko ljudi izgraditi odnos prisnosti i poverenja. Kako to postižete?

Vlado Rančić: Pa, ne znam koliko se to može rečima objasniti, ali vrlo je jednostavno: stavim im do znanja da moramo biti međusobno iskreni i otvoreni, da sve što ih boli, sva pitanja koja imaju -  da moraju da se otvore i da pričamo. I, naravno, gomila rada, skica, slika, radnih rezulata bitni su za tok tog razgovora, jer to je nešto na šta mogu da se oslonim i da im kažem ili ih uputim. Ali, da budem iskren, taj njihov kvantitativni i kvalitativni učinak je sve manji. A već sam rekao, to je rezultat današnjeg vremena, ne može im se zameriti. Samo prihvatiti.

Art magazin: Današnji odlični mladi slikari vaši su nekadašnji studenti...

Vlado Rančić: Sećam se svog početka na akademiji, bio sam asistent, a te 1991. u klasi Jovana Rakidžića bili su - ja ih tako zovem - četiri razbijača: Slobodan Bojović iz Beograda, Draško Dragaš (sad je profesor na Cetinju), Dobro  Marić iz Titela i Ljubiša Baković iz Zrenjanina. Osam - devet generacija je od tada prošlo, a u svakoj imate u proseku dva - tri igrača koji će ostati na sceni. Ne znam kako da izdvojim nekoga, bojim se da ne budem nepravedan.

Art magazin: Pokušavam da ustanovim šta je to što im pružite tokom studija, pa iz njih izađe ono najbolje, najautentičnije...

Vlado Rančić: To je ono što ni sam ne znam, ne mogu da budem toliko samokritičan i samoanalitičan. Možda ću jednog dana moći. Verovatno je to neka vrsta ljubavi, energije, potrebe, emocija koje su jako lepe, dobre, korisne i koje se prenose na istim talasnim dužinama i bez nekih okolnih jezičkih sistema koji bi to ometali. Stvari treba da ostanu čiste, što čistije. To je neki moj pedagoški princip ili pristup.

Art magazin: Šta je prvo što im kažete kad upišu studije, kad dođu na prvi čas i šta je to poslednje što im kažete na kraju te etape obrazovanja?

Vlado Rančić: Ne znam da li ima početka i kraja, to je vrlo diskutabilno. Naravno, na početku im, iz domaćinskih razloga, poželim dobrodošlicu i poželim da rade i da budu istrajni. To su te reči i rečenice koje ponavljam bar prvih godinu dana: budite vredni, budite radni, pošteni.... mada je to samo jezička forma. Ali oni to sve znaju, to su mladi ljudi koji već imaju formirano kućno vaspitanje. S druge strane, možda je interesantnije to da ću najverovatnije deo te pedagoške nastave realizovati i u Velikoj Remeti, u svom ateljeu, gde će sve to biti reaktuelizovano, gde će dobiti smisao, praktični deo, ime i prezime.

Art magazin: Velika Remeta je važan toponim u vašem stvaralaštvu.

Vlado Rančić: Ne znam kako sad da formulišem tu aktivnost, ali to će biti meni bliska forma: ja ću tamo imati prostor za rad i naprosto ću zamoliti studente da dolaze, kad budu mogli i hteli, da pređu dvadesetak kilometara biciklom, autobusom, kolima. Bavićemo se učenjem, korekturama, nekim radnim varijantama slikanja. Pošto je okolo priroda, čista priroda, samo ćemo ući korak u nju i postaviti štafelaj. Neće to biti štafelajna ili natur priča, nikakva dosadna forma.

S druge strane, sa mog životnog stanovišta (s punim pravom to govorim), sve te neke vrednosti koje imamo tamo u Remeti, u prirodi, da kažem tako široko, mogu se primeniti u celoj umetnosti, u nauci, društvu - od forme, boje, pitanja smisla, pitanja funkcije, pitanja pitanja. Tu su nam i pitanja i odgovori. Tako da ćemo tamo vrlo lako te neke dileme koje nas muče, i mene i studente, u tom radnom procesu - rešavati. Da dođemo zajedno do njihove istine. A kroz njihovu istinu ja mogu da spoznajem i svoju istinu. Učitelj uči od đaka, to je dvosmerno.