Istu svrhu imaju i umetnička dela koja se nadmetanjem otkupljuju na aukcijama za nezamislive cifre. Životinje bivaju ubijene, a umetnička dela otkupljena radi jednog jedinog razloga – da bi bili trofeji i pokazatelji ‘uspešnosti’ nekoga ko se bukvalno kiti tuđim perjem. Pogledom na te ‘dobre ulove’, vlasniku se diže (samopouzdanje); trofej je dokaz da je savladao nešto opasno i mnogo snažnije od sebe.

Zbog osećaja nadmoći koji mu daju, trofejima se bez slučajnosti nazivaju i predmeti koje serijski ubica zadržava od svojih žrtava.

Jana Danilović se postmodernistički poigrava ovim značenjskim aspektima termina trofej.

Na njenim slikama su prisutni motivi trofeja (rep licise, krzno velike mačke, glave i rogovi različitih antilopa i divokoza), ali su oni prepuni života što je predstavljeno različitim ‘dezenima’ i intezivnim koloritom. Možda je upravo zbog punoće života oličene u bojama i oblicima životinjskog sveta, njihovo ubijanje društveno podsticano, kao neki magijski čin tokom kojeg ljudi crpu životnu energiju od animalnog sveta. Na Janinim slikama, duhovi i skeleti ubijenih životinja se prepliću sa raskošnim cvećem, a umesto njih u prirodi ostaje prazno mesto, kao što je u čoveku, prema Žaku Lakanu, ostalo prazno mesto za boga.

Životinje se preparirane pojavljuju u sobi trofeja, a među njima su i mitološka bića, poput jednoroga i praoca jelena, boga života i smrti, ubijenog u filmu Princeza Mononoke Hajaa Mijazakija. Poput njega, životinje na platnima Jane oživljavaju posle smrti i sve ponovo buja oko njih. Njeni trofeji su njene slike, pokazatelji njene uspešnosti, onoga što ume da uradi. Slike-kapitalci Jane Danilović su primer da umetnost može da bude trofej, ali na jedan suprotan način – trofej koji nastaje stvaranjem, a ne ubijanjem.

Sonja Jankov