Vajar Slavoljub Caja Radojčić je u srpskoj umetnosti prisutan više od pola veka. Njegova stvaralačaka avantura je započela 1967. godine, neposredno posle diplomiranja na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Miše Popovića. Tada mladi vajar se u svojim ranim radovima, nastalim u atmosferi modernizma, koji je tih šezdesetih u jugoslovenskoj umetnost obeležen specifičnim post-socrealističkim poletom, dinamizmom i stvaralačkom slobodom, izdvajao osobenim shvatanjem figure kao autohtone skulptoralne forme uvek oslonjene na doživljaj stvarnosti i njenih manifestacija.

Od tada do danas, Radojčićeva skulptura se razvijala tokovima skladnog i logičnog kontinuiteta tokom kojeg je umetnik izgradio specifičan skulptorski diskurs u kojem večito funkcioniše čvrsti spoj forme i sadržaja, to jest sintetički odnos estetskih i etičkih načela. Ta i takva sinteza rezultira radovima nabijenim osobenim utiskom tihe dečačke igre dovedene do drastične poetike apsurda. Ova skulptura se, zapravo, kritički odnosi prema svetu u stanju epohalne krize kojom smo obuhvaćeni tokom svih ovih godina i decenija. Pri tome treba reći da čitava filozofija Radojčićevih radova nije zasnovana na anegdotici, nego da svi ti specifični sadržaji proističu iz karaktera forme, iz njene autohtonosti te iz njene označenosti jednim posve specifičnim personalnim izrazom i duhom. Uostalom, po tome je ovaj vajar odista jedinstven u našoj savremenoj umetnosti.

Direktni povod da se ovogodišnja Nagrada Sava Šumanović za likovnu umetnost dodeli upravo Slavoljubu Caji Radojčiću bila je njegova redukovana retrospektivna izložba naslovljena "O herojima i antiherojima", održana u Galeriji Kulturnog centra Beograda, juna prošle godine. Tom postavkom je ostvaren sublimni i suštinski prikaz autentičnog karaktera Radojčićeve umetnosti, baš kako je to zapisala u zaključnoj rečenici likovna kritičarka Gordana Stanišić: "Skulptura Slovoljuba Radojčića zabavlja, ali zavodi i intrigira svim onim sporednim pričama, koje uvek nadžive velike ideale, ali isto tako i velike utopije. Ona je sukcesija svih istorijskih protivrečnosti, paradoksa i aluzija, poverenja i sumnji, ali i emiter optimizma, koji najčešće preživi upravo na marginama svih imperativa."

Nagrada za likovnu umetnost "Sava Šumanović" ustanovljena je 1999. godine od strane Art expo-a Novosadskog sajma, Galerije "Bel Art" i Centra za vizuelnu kulturu "Zlatno oko" iz Novog Sada. Nastala sa ciljem da afirmiše i ukaže na značaj dela Save Šumanovića, nagrada, istovremeno teži da podsticajno i delotvorno doprinese dinamičnom razvoju umetničkih ideja na srpskoj umetničkoj sceni. Dosadašnji dobitnici su: Dragomir Ugren (1999); Zdravko Mandić (2000); Mrđan Bajić (2001); Dušan Otašević (2002); Miodrag B. Protić (2003); Živko Grozdanić (2004); Milan Blanuša (2005); Mileta Prodanović (2006); Balint Sombati (2007); Raša Todosijević (2008); Mira Brtka (2009); Vladimir Veličković (2010); Radomir Damnjanović Damnjan (2011); Zvonimir Santrač (2012); Olga Jevrić, dr Jerko Denegri (2013); Slobodan Kojić (2014); Čedomir Vasić (2015); Marija Dragojlović (2016); Rastislav Škulec (2017) i Igor Antić (2018).