Mene bodri besmisao ovog poziva, ali nije moj poziv ništa apsurdniji, prazniji i šupljiji od rada čoveka koji čisti ulice. Ovo sam rekao u jednom pristojnom smislu bez ikakve pretenzije da nekome umanjeujem svrhu. Ljudi pošteno čiste đubre za drugima, a to čine i ove moje slike, nimalo retko. Ja slikam nalik čoveku koji je preživeo veliku epidemiju. Sve je progutalo ovo moje slikarstvo i sad nema nazad. Ja sam utopljenik koji radovima rasipa umor, duboko upaljen umor. A za mene lično ovo nije izložba, već stanje, ili, ako želite tačnije, istupanje pred tuđe oči; dok su platno i pinjel samo alatke kojima se to stanje operiše, neka vrsta hirurgije, operacije na živo, suptilne opreracije, tananim instrumentima. Protivotrov (antidote) je način podnošenja jedne stvarnosti. Ljudi su anestezirali humanost odavno.

Esencija moga rada i mene je pod senkom tog beščašća, dok simbole humanosti u obliku vidljivosti i potentnog geniusa - sterilnu čistotu, depresivnu vedrinu, Valpurgijske noći, profesionalizam pod osmehom cinika, ego namirisan halucinacijom, vasceli svet, univerzum, enciklopedijsko i kabinetsko sveznanje, savršenu čistotu misli i jezika, praznu gramatiku, svet miropomazanih, krajnju i apoditičku posebnost svakog čina, mamonizam, prepuštam drugima. Svu tu vrhovnost akademskih praznina. No, zahvalan sam na tom humusu Dioklecijanovog kompleksa što postoji, upravo na njemu rastu divergenti poput mene. Ucelo je sve razoreno pod tom slikom, ljudi su od pamtiveka razoreni od tog i takvog čistunstva tehničara naspram ličnosti. Ova izložba je oda jednog izgubljenog duha.

Mate Đorđević