Sve je razbacano naokolo, na haljinama je ledeni poljubac od karmina, krvi i tirkiznih prošlih dana. Stvaralac je nezaštićen. Na platnu se prostire njena gola duša, jedina prava haljina. Na nekim mestima su jaki crni gestovi, negde laka svilenkasta siva i oštar vrisak tirkiza prikrivaju njenu intimu. Od glave do pete u svečanoj odeći, uzalud odgonetamo njenu tajnu. Dok ne uklonimo naše predrasude o ljudskim oblicima, životu, poretku i smrti, dotle nismo dostojni partneri niti slikaru niti njegovom delu. Stanimo ispred slike sa ogoljenom radoznalošću ne plašeći se, ona će nas obući u danu bez svetlosti, u kišovitom popodnevu, u tirkiznom sumraku preko trske, u sve što se krije u nama, u sve što smo videli u našim životima, a nismo imali hrabrosti da naslikamo.

Slika je naš prijatelj jer ne formuliše odgovore, nego pitanja. Poput: šta je stvarnost i da li je slika istinita? Da li je stvarnost svetlost u svetlosti i tama u tami? Da li je istina ako prostor razbijemo crnim gestovima i da ćemo zaustaviti pad i pretvoriti ga u levitiranje pomoću nestvarne svetlosti, hladnog tirkiza – dragulja na Božijem prstu? Da li je okvir stvarnost i da li je slika san? A šta je sa belim krečom, koji trajno usvaja sliku i postaje lažni deo horizonta? Da li je stvarnost da mi sada stojimo ovde pred drugima i pred slikama Eme Pešti, ili je to samo rezultat naše mašte, naših intelektualnih napora? Da li smo mi uopšte sposobni, možemo li da složimo svod od osećanja i neopisivih iskustava, misli, od nas samih, ako smo zajedno, ako smo sa sobom ili sa slikama, i na kraju ako smo jedni s drugima? Da li je slika rezultat ili proces, pitanje ili odgovor? Šta gledamo i šta vidimo? Dva stranca, san i istinu, koji se suprostavljaju u duši slikara? Prema tao-u, oblik stvari daje materijal, a suštinu nematerijalno. Da li je slika materijalna ili nematerijalna, ili je to samoodbrana, odbrana od svega što je profano, nepristojno i svakodnevno, što je različito od onoga kakvi smo mi? Je li to što vidimo slikarkin dnevnik s galije ili naše spasenje? Ema Pešti kroji okvire i nudi razrešenje. Evo, to je njen stvarni svet i ona nije sama. Nova generacija nastaje na prašnjavim okvirima umornog predela.

Osloboditi se od sopstvene stvarnosti, nametnutih okvira može samo onaj koji ume sebe izraziti u slici. Slika je utočište. Sada ovde i sutra na nekom drugom mestu. Gde god bili uvek ste razapeti između neba i zemlje. Između tirkiznog neba i tamne zemlje, uokvirenih granicama. Mi smo slika, i mi takođe. "Prizor se prilagođava lepoti u nama."

Pal Lephaft