Ako se i samo ovlaš baci pogled na zaista ogromnu količinu istorijsko-umetničkih teorija koje se bave drugom polovinom 20. veka, mogao bi se izvesti zaključak da postoji jedno ogromno slaganje savremenih teoretičara o značaju šezdesetih godina, kada je započela nova epoha.

Osnovna tumačenja govore u prilog tome da su upravo šezdesetih godina slikarstvo i skulptura, koje od renesanse imaju privilegovano mesto glavnih umetničkih medija, to mesto izgubile. Konkretno su umetnici zamenili medij slikanja i vajanja selekcijom i medijem instalacija kao formom za proglašavanje ili konstituisanje umetničkog rada.

Koncept objekta jedan je od najvažnijih i najznačajnih ideja u umetnosti avangarde, neoavangarde, postavangarde i postmoderizma, jer omogućava slobodno kreiranje i stvaranje umetničkog dela kao proizvoda, a ne kao slike ili skulpture.

Objektom se naziva trodimenzionalni predmet, koji nije stvoren ili iskreiran kao u klasičnim medijima, kao na primer skulptura – rezanjem, livenjem, odlivanjem ili klesanjem. Objekat je trodimenzionalan i poseduje masu, zapreminu i obuhvata prostor.

U modernim umetničkim teorijama objekat i kolorističko su suprostavljena svojstva: objekat je, pre svega, trodimenzionalan i predmetan, dok je koloristička površina svojstvo slike.

Prema teorijama moderne, objekat je nastao iz medija skulpture, ali sasvim zanemarujući vrednosti i procese nastajanja skulpture. Istorijski pravci iz kojih je nastala ideja objekta su dadaizam, neodadaizam, strukturalizam, ruska avangarda. Veliki uticaj izazvala je pojava redimejda, izvedena iz prostora neumetničkih objekata, gde su umetnici, kao Marsel Dišan i Pablo Pikaso, od nađenih elemenata kreirali svoje objekte, a isto tako i u kolažno-trodimenzionalne asamblaže.

Ovu umetničku praksu možemo kroz istoriju savremene umetnosti pratiti i u modernim pokretima: kubizmu, ruskoj avangardi, bauhausu, futurizmu, strukturalizmu.

Koristeći u ovom postupku, iskustva iz predhodnih istraživanja iz oblasti slikarstva, primenio sam neke od principa do kojih sam došao, iz odnosa slika – objekat – prostor. Konkretno, najveću pažnju sam usmerio ka oprostorenju slike u objekat i njegovom pozicioniranju u izlagačkom prostoru.

Konstrukciji novog proširenog prostora slike, upravo je materijal kože dao tu potrebnu dimenziju slike – objekta, koji u sebe apsorbuje osećaje, prostornost i simboliku.

U nameri da izazove i zajedno u doživljaj prizove realno i onostrano, vizibilno i vizuelno, materijal kože je upravo sve to sažeo u jednu celinu.

Dr Vidoje Tucović