CMS Web Design and Consulting

Art magazin, web casopis za savremenu umetnost
Dunsvski dijalozi 2018

Frontpage Slideshow (version 1.7.2) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Digital Art 02
Noć muzeja 2013
Digital Art 07
Terra 23
Noć muzeja 2011
Terra 28
Terra 18

Sponzor rubrike
Đorđe Lazić Ćapša - Ambijentalna instalacija Štampaj E-pošta
(10 glasanja)
ImageGalerija Kulturnog centra "Karlovačka umetnička radionica", Sremski Karlovci. Januar - mart 2006.
Đorđe Lazić - Ćapša sopstveni angažman slikara i vajara, doživljaj slike i skulpture vidi i misli, razume i pretpostavlja kao višesmernu potragu za univerzalnim prostorom u kome se upravo događa sam prostor. Kompleks, nikada unapred odredenog ambijenta, svejedno da li eksterijera ili enterijera, utemeljen je u sećanjima, u naslucivanju vremena kao "svevremena".



Izbor godine redakcije ArtmagazinaĐorđe Lazić - Ćapša sopstveni angažman slikara i vajara, doživljaj slike i skulpture vidi i misli, razume i pretpostavlja kao višesmernu potragu za univerzalnim prostorom u kome se upravo događa sam prostor. Kompleks, nikada unapred odredenog ambijenta, svejedno da li eksterijera ili enterijera (s razlogom je relativizovan stereotip unutrašnjeg i spoljašnjeg, odnosno značenja volumenima zauzetih područja), utemeljen je u sećanjima, u naslucivanju vremena kao "svevremena". Formirana scena događanja kao oblikovana celina područja, pre moguće nego stvarne zbilje istorije sećanja i porekla (konstanta arhetipskog koja se, u ovom slučaju, ne podvrgava stereotipnim zakonima mogućeg, komunikaciji kojom se nešto kazuje, objašnjava, dostiže i, unapred, kao "zadato stvarno" predstavlja), dokazuje se sopstvenom zbiljom unutrašnjeg modula kao aktivnog i konstantnog, pre magijskog nego racionalnog promišljanja.

Zadatost kao pretpostavka mogućeg otvaranja prostora, podrazumeva dva istovremena, komplementarna puta ka istom, uslovno različitom cilju dosezanja sopstvene, samo Laziću bitne, istine zbilje. Izneti stav "kreativne sebicnosti" ne narušava stabilnu tradiciju humanističkog (i estetičkog) shvatanja umetničkog i statusa umetnika u određenom trenutku stvarnosti koju, uostalom, on sam i oblikuje. Naprotiv, težnja ka autonomnosti umetničkog "sopstva sebe" ne negira pravo "sopstva drugosti" da, zavisno od sopstvenih mogućnosti i spremnosti na rizik, učestvuje u projektu kao projektovanju sopstvenog traga na putu ka istini koja nije samo pravo umetnika nego univerzalno nasleđe i zajednička svojina. Taj, u osnovi, dijalekticki spreg, u ovom slučaju se se ne razrešava, postavlja se kao univerzalna enigma koja ne zahteva konkretan odgovor već sistem mogućih sećanja i doživljaja kao osećanja sebe u neodređenim prostorima vremena. Time se neutrališu temporalne kote pocetka i kraja u metafizičkoj ravni opšteg jedinstva, u arhetipskoj jednacini vremena i "svevremena", prostora i "sveprostora".

Postavljen je parafilozofski problem koji ne podrazumeva, niti priznaje norme razmatranja ne-konkretno Nečeg, jer osnovu projekta, ponuđenog pod indikativnim i intrigantnim nazivom "Rađanje prostora", čini sistem nekonvencionalnih pikturalnih i vajarskih iskaza artikulisanih u osmišljene, precizno organizovane celine plastičkog sistema (tačnije, parasistema). Samim tim, ambijentalna matrica celine koja zaprema ali ne definiše, pre iznuđeni nego izabrani, galetijski prostor, relativizuje racionalnu osnovu strukture predstavljenog u celini predstave, njegovim svođenjem na iskazivanje posebnim modelom uobličene forme uvek pikturalne (likovne), odnosno plastičke provenijencije. Njena organizaciona, u osnovi, prostorna struktura, zasnovana je na metafizičkoj emancipaciji četiri osnovna elementa sveta i univerzuma podjednake važnosti: vode i zemlje, vazduha i vatre. Oni su shvaćeni kao konkretne egzistencijalne pojavnosti (u sistemu "konstantnih povratnih odnosa", koji nisu konačni, između pojave i njenog termina), ali i kao univerzalne metafore transcendentalnog značenja "velike opštosti" bez neposrednog označavanja nečeg, moguće stvarnog i prepoznatog. Morfologija tih elemenata nije stabilna celovitost materije/materijala, predstavlja i označava metaforičnost pretpostavljenog prostora koji traje (u kontekstu vremena koje se ne menja) kao univerzalnost "sveprostora" u transcendentnoj ravni prostora u prostoru ali i kao prostor prostora u modulu moguće bezvremeno Jednog.

  

Pretpostavka egzistencije modula vatre i vode, zemlje i vazduha u nekolikim modelima celine ambijenta, "objektivizira se" već na ulaznim vratima, u predvorju lavirinta. Prolaskom kroz otvoreni portal, imaginarni posetilac, zalutali, slučajni putnik ali i mogući stanovnik, stupa u središte lavirinta uspomena, korača kružnom stazom sećanja od staništa do staništa, od reke do obale, od žitkog mulja naplavina do čvrstog tla obeleženog posebnim znacima sopstva, od žene do čoveka, krugom početka koji ne pretpostavlja kraj. U toj sceni bez sceničnosti, koja upućuje na prizor bez konkretnih aktera (samo se naslućuje i oseća njihovo prisustvo), kružni tok putanje, pre naslućivanja nego "sećanja Neceg", završava se podjednako simuliranim ali i stvarnim (mogućim) oltarom ("pupak univerzuma"), velikom metalnom kuglom koja oličava imaginarno središte sveta. Segmenti ambijenta koga tvore zemlja, granje i trska, islikani panoi i objekti, podjednako pikturalnog i skulpturalne karaktera, povezani su nostalgičnom stazom sećanja u kojoj se prepliću mitsko i poetsko, magijsko i obredno. Sistem aktivne nostalgije skriven je u promišljanju koje obavezuje, koje podrazumeva traženje posebne tačke organskog spoja prošlosti i budućnosti, ali ne kao determinisanih razdoblja, nego kao reda istog u obnavljanju. Kružna osnova ambijenta (oblikovani i preoblikovani prostor koji se volumenima otvara i proširuje), ipak je, simbolično, determinisana obrednim mestom središta primarnog značenja, zemljanom kupolom koja delimičnim skrivanjem ističe mnoštvo svojstva metalne kugle kao središnje kote Univerzalne slike kao iluzije istorije (paraistorije).

Metafizički ambijent celine, uslovno izdvojenog prostora, može se shvatiti i kao izrazito subjektivni rez u značenju pogleda u dubinu istorije koja traje podjednako kao stvarnost i sećanje, kao žudnja za nepoznatim, za jedinstvenom merom prirodnog reda saglasja u haosu nesaglasja kao primarne kote egzistencije. Umetnik traga za univerzalnim staništem kao sistemom koji se neprekidno dograđuje, predstavljajući životnu matricu, opšti modul, "egzistencijalno jezgro" koje je istovremeno i izvor i utok. Istovremeno gradi i razgrađuje mitske dimenzije staništa njegovom "interpretacijom" kroz četiri elementa koji se ne izdvajaju kao simboli kojima se determiniše odredeno Nešto. Shvata ih kao konzistentno Jedno koje se formira i dokazuje neizvesnošću "magijskog promišljanja" u svedenim i namerno nejasnim, različitim pozicijama sopstvenog stava. Ambijent (re)organizovanog prostora (primenom metoda uklapanja i slaganja adekvatnih materijala), kružnog obitavališta kao pikturalne i skulpturalne scene događanja koja su se već dogodila, čija je stvarnost samo slika sećanja i žudnja za snom praistorije. Ona je arhetip koji se oživljava aktivnom nostalgijom, zatvoreni sistem "zauzetog prostora" u poretku i protoku nastajanja i nestajanja, ponovnog rađanja kao vraćanje izmaglicama, povratak u "magmu pravremena" mimo granica našeg vremena koje nas određuju varljivošću trajanja u Velikoj opštosti kojoj pripadamo i iz koje ne možemo ili ne želimo da izađemo.

Oživljavanje mitskog staništa podrazumeva traženje sopstvenog egzistencijalnog uporišta u obrednim radnjama kojima se priziva i prepoznaje arhetipska supstanca "svevremena". Ona je podjednako označena imaginarnim i stvarnim segmentima posebnih ambijenata u začaranim putanjama/hodnicima lavirinta, u spirali, u razdelima menadara, u sećanjima na geometrijski svet simbolicnih aluzija na krug i trougao, ali i sveprisutnu stvarnost lopte koja neutrališe i iznova sjedinjava suprostavljene različitosti simboličnih svojstava simuliranih geometrijskih slika i oblika. Oni se više naslućuju nego što su artikulisani i značenjski potvrđeni u "prirodnom stanju", umetnik ih jednostavno "upućuje" na ravan enigmatičnih metafora. Gradi ih i postavlja kao enigmatski izazov aktivnom senzibilitetu "imaginarnih posmatrača", mogućih žitelja u ambijentalnim celinama (kuća, koliba, sojenica), diskretno upućuje, sada već simboličnim, značenjima (lestvice, čamac) i dokraja nedokučivom metaforičnošću oltara, na uvek izazovnu neizvesnost putovanja "stazom vremena".

Namera Đorđa Lazića - Ćapše da prostornom predstavom koja podrazumeva određenost plastičke funkcionalnosti vizuelnih cinjenica, koje proizlaze iz sveta pikturalnog i skulpturalnog, dokuči smisao početne kote u imaginarnom toku "radanja prostora", određena je poetskim pretpostavkama o granicama značenja arhitektonski oblikovanih volumena beskonačnih značenja. Ona se dodiruju u jednoj koliko izmaštanoj, toliko i mogućoj, nikada posve stvarnoj tački (modulu) izvedenoj /izdvojenoj iz magme pravremena. Njeno poreklo je u "svevremenu" koje nam se priviđa kao svet opštosti koji više naslućujemo nego što ga prepoznajemo, koji je stvaran onoliko koliko mi želimo da on bude naše sklonište kao sopstveni prostor egzistencije. Umetnik podjednako sebi i nama pruža beskonacne "prilike mogućnosti" da prisustvujemo ponovnom rađanju prostora", da ga iznova otkrivamo i određujemo kao sopstveno mesto kome smo se nadali, koje smo sanjali. U tom porostoru čežnje, "postvarenoj" ambijentalnim konstrukcijama "sređenog haosa" (imaginarna arhitektura koja se rađa, koja je uvek na svom početku), iznikloj iz nemogućeg spoja vode i vatre, zavisnoj od zemlje i vazduha, označene su, samo izabranima dostupne, "staze vremena" koje vode do utočišta čija značenja premašuju označenost skloništa. Predstavljaju staništa u kojima se skrivaju, kao u (ne)prozirnoj magli, u izmaglicama, u svetlosti i mraku, podjednako naše nade i strepnje.

Iz tog, neprekidnim obnavljanjem, tek rođenog sveta opsena, otvorenog i otkrivenog prostora sećanja i egzistencije uslovno stvarnog, Lazić se izmiče, kao da u nečemu, što je upravo spoznao, ne želi da učestvuje. Zbilju sopstvenog obitavališta, kao u magičnom ogledalu, posmatra sa strane, jer zna da je sopstveno prisustvo moguće jedino osećanjem prostora i doživljajem sopstevenog vremena. Takvo stanje pripadnosti, dokraja relativizovanom i uopšenom shvatanju vremena i pravremena u nikada posve određenim/determinisanim koordinatama prostora, razrešava, "magijskom mišljenu" odgovarajućom, uvek obrednom radnjom plastičkog predstavljanja koje je istovremeno i izražavanje, i oblikovanje, i uobličavanje. Umesto tradicionalnog metoda oponašanja nečeg već oznacenog, trudi se da materijalizovani kompleks prostorne predstave "u pokretu", učini označavajucim jedinicama koje poseduju semantičku strukturu drugačiju od "percepcije pogleda". Time se negira konvencionalni sistem prepoznavanja otvaranjem drugačijih, provokativnih peceptivnih područja. Ona su svedena i, u izvesnom smislu, zatvorena, bezmalo konačna u strukturi plastičke realizacije i, istodobno, otvorena ili se neprekidno otvaraju (uvek na drugi način), zavisno od intelektualne spremnosti, ali i od emocija i senzibiliteta mogućeg "stanovnika" koji uspeva da osvoji prostor Lazićevog imaginarnog staništa.

  

Spekulativna spoznaja značenja (i sistema označavanja) podjednako je svojina umetnika-graditelja i, nikada samo slučajnog, stanovnika koji s pravom prisvaja oblikovani prostor kao "metacelinu objekta" i učestvuje u obrednoj radnji emotivnog povratka u svet potisnutih sećanja. Učestvuje u radanju SLIKE kao prostora čiju zagonetku lavirinta rešava prepoznavanjem, otkriva naslućivanjem i koju uvek iznova upoznaje kao idealno egzistencijalno pribežište kome, uostalom, oduvek i pripada. Podjednako je prisutan u plavetnom krugu na horizontima islikanih panoa daleke prošlosti i u tamnoplavoj tršćanoj mreži, u boji zemlje i magičnoj svetlosti metalne kugle; u crvenilu opasnosti, u belim bojama nade, u tamnini nagorelih grana, u sivoj boji truleži naplavina. U toj beskonačnoj igri ne-stvarnim i ne-mogućim koju prihvatamo kao zbilju koja se upravo događa, iako se jednom, davno, dogodila, kao "stvarnost snova", ovaploćenu u jednom trenutku istorije, kojoj možda i nismo prisustvovali, ali smo je doživeli snom i označili sećanjima kao zbilju koja se oživljava upravo našom prisutnošću (u koju, s pravom, neprestano sumnjamo). Građenjem mogućeg prostora kao tek otkrivenog, iznetog i "prikazanog" polja sećanja, vizuelna zamka SLIKE, u ovom slučaju, podjednako predstave i oznacene predstave (postoji i aluzija na SLIKU-znak), zamka ne-stvarnog je potpuna, "postvarena" je do tačke kada se više ne može da odredi gde počinje svet viziuelnih stupica, a gde i kada stvarnosna zbilja koja se, uostalom, dogada mimo nas.

Đorđe Lazić - Ćapša istovremeno gradi prostor "uobličenog arhetipa" i razara njegovu značenjsku strukturu, uspostavlja igru prisutnosti i nestajanja. Imaginarno pretvara u moguće, stvarno relativizuje i izvan granica moći poimanja pretpostavljenog "posmatrača" koji, ne uvek svojom voljom, učestvuje u toj igri čija su mu pravila nepoznata, u koj nema početka i čiji je ishod neizvestan. Služi se metodom i sredstvima koje najbolje poznaje, jezikom SLIKE, bojom i materijom, iluzijom i aluzijom, stvara prostore sklada i nesklada, iskušava mogućnosti ritma i, još više i češće, aritmije, uvažava svet stabilnog i konstruktivnog, ali, iz potaje, priželjkuje izazovnost ne-reda i destukcije. Sve to čini kao obred s razlogom, polaže pravo na "konvenciju ne-korektnog", relativizuje očiglednost priželjkivanog i poznatog, preferira intrigantni udar iznenađenja, uvodi sistem (koji tek nastaje) "nemoguće zablude", nagoni nas da učestvujemo u jednom događaju koji se desio ili koji će se tek dogoditi. Njegovo traganje za tačkom radanja prostora, završava se otvaranjem nove potrage u poretku otvaranja (ne i pune spoznaje) lavirinta prostornih čudesa mogućeg kada odgovor postaje pitanje, ali u nostalgičnoj ravni toka vremena, u nekom, nedosanjanom prostoru koji saznajemo varljivim tragom, prividom sopstvenog trajanja.

Miloš Arsić


Đorđe Lazić Ćapša (Sremski Karlovci, 1954). Završio u Novom Sadu Mašinsku srednju školu i Akademiju umetnosti, vajarski odsek, u klasi prof. Miluna Vidića (1986.). Clan SULUV-a. Svoja umetnička dela, skulpture i slike predstavio je na deset samostalnih i više kolektivnih izložbi. Crpeći inspiraciju iz vekovnog života Vojvodine, svoje skulpture stvara od zemlje, drveta, slame, pleve, trske i prirodnog pigmenta, uz pomoć vode i vatre kao tehnoloških elemenata. Dobitnik je Nagrade grada Sremskih Karlovaca za 1997. godinu. Prve nagrade su mu pripale u akciji Skulptura u slobodnom prostoru i za tapiseriju u okviru sajamske prezentacije Ateljea 61.
 

Comments 

 
0 # mr Predrag Bajić 2011-05-29 20:27
Stvaralaštvo g. Lazića je jedno od najoriginalniji h u našoj savremenoj umetnosti, a njegove instalacije od organskih materijala (drveta, zemlje) deluju kao omaž vojvođanskoj crnici.
Reply | Reply with quote | Quote
 

Napiši komentar

Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.


Security code
Refresh

Svet digitalne umetnosti
Pregledajte video kanal Art magazina
Posetite Art magazin Video kanal

Izbor godine
Novi Sad 2021
Novi Sad 2021
Pregled galerija

Popularno
KIKINDA. Muzej Terra, autorski projekat Slobodana Kojića, biće svečano otvoren 5. decembra 2017....
BEOGRAD. Kuća legata predstavlja od 30. marta do 15. aprila 2018. retrospektivnu izložbu Dragana...
Leonardo da Vinči, Vilem de Kuning, Pol Gogen, Pol Sezan, Džekson Polok, Mark Rotko, Rembrant,...
BEOGRAD. Nedavno je u italijanskom gradu Ravena otvorena jedana od najznačajnijih svetskih...
Reklama
Povezani sadržaji
Art magazin podržava
Grad Novi Sad, Gradska uprava za kulturu
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
 
Iz arhive art događaja
Galerija SULUV-a, Novi Sad. 1999.
Objektivno vizuelno okruženje u kojem stasavaju mlade...
Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. 26. novembar - 15. decembar 2010.
MSUV...
Galerija SULUV-a, Novi Sad. 15 - 27. jun 2009.
Formverk je neprofitni izložbeni prostor...
Mali salon Narodnog muzeja, Zrenjain. 7 - 17. novembar 2011.
U Malom salonu Narodnog...
Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad. Jun - avgust 2001...
MP_art café galerija, Novi Sad. Mart - april 2007.
Tokom jednogodišnjeg...
Galerija savremene umetnosti, Pančevo. Mart 2007. godine
Čajnike Marije Stanojlović...
Reportaže
  • ImagePARRIZ / CACHAN. Specijalno za Art magazin. Izložba srpskog slikara Cileta Marinkovića otvorena je u Cachan-u (grad - predgrađe Pariza) u Galeriji l’Orangerie 12. decembra 2016. i trajaće do 28. januara 2017. Izložbu je otvorio gradonačelnik…
Knjige i časopisi
Intervjui
  • ImageNa tragu svojih starijih prezimenjaka, Pavle Jovanović (1948) životni put gradi umetničkim delovanjem, fotografskim i likovnim majstorstvom. Iako formalno nikad nije sticao zvanja, Jovanović je ipak uspeo da se nametne i održi kao jedan od specifičnijih…
Prica o Artmagazinu, ljudima i dogadjajima...

© 1997 - 2018. Art magazin.
Sva prava zadržana.

21000 Novi Sad, Srbija
Bulevar Oslobođenja 145/123
Mobilni telefon: 063 888 0 860

Redakcija Art magazina odlucuje o konceptu i sadrzaju. Mi brinemo o svemu ostalom...

Društvene mreže
  Art magazin na Facebook-u   Art magazin na Twitter-u   Art magazin na YouTube-u
  Skenirajte ovaj kod mobilnim telefonom