Svojim utvrđenim ali nikad ponavljanim konceptualističko - minimalističkim postupkom ("ponavljanje sa razlikom"), istraživao je granične vrednosti i krajnje mogućnosti različitih grafičkih tehnika, unosio niz semantičkih, tehničkih i tehnoloških novina, bavio se izradom papirne mase, njenom strukturom i bojenim relacijama, otkrivao prostorne mogućnosti tradicionalno dvodimenzionalnih radova, postavljao ekološka pitanja – jednom rečju: širio dijapazone grafike, uključujući i izradu unikatnih predmeta od unikatnih materijala.

Znatiželja i otvorenost ali i prilagodljivost Abija Kneževića da povezuje predmetima različita značenja, znano sa neznanim, novo sa starim, slučajno nađeno s predano traženim, spontano nadograđeno s promišljeno konstruisanim, govore o konstantnoj umetnikovoj potrebi da istraživanjem i kombinatorikom dođe do željenog rezultata. Knežević ne traga za egzotičnim  predmetima, već uzima one iz svog okruženja, što nagoveštava da on u suštini sledi fenomene svoga života, a to je osoben znak intimizma i povezanosti s ambijentom kojem je posvećen.

Nije li to takođe vid eskapizma? Autobiografski diskurs kroz koji posredno ipak možemo da tragamo za socijalnom dimenzijom, pa čak i za stavovima suprotstavljenim umetničkim ciljevima? Više nego o pripadništvu nekom određenom vizuelnom pravcu, mogli bismo o instalacijama i objektima Abija Kneževića govoriti kao o posebnom stanju duha, o superiornom smešku iznad svake banalnosti svakodnevice, u neprekinutom lancu stvaralačkog ritma što povezuje mnoge dosadašnje mene i suptilnosti već iskazane njegovim grafičkim opusom.

Ne možemo se oteti utisku da inventivnost, celovitost i duhovitost vizuelnog iskaza Abija Kneževića, iskazanog kroz svaku disciplinu kojoj se posveti, ostavlja mnogo prostora za uvek nove doživljaje, razmišljanja i tumačenja. To je vrednost kreativnosti.

Irina Subotić
(iz predgovora kataloga)