Od 1974. do 1988. godine je radio kao filmski i TV fotograf  na televiziji Novi Sad, a posle toga do kraja 2007. godine kao fotograf i konzervator u Muzeju grada Novog Sada. Osnivač je i pokretač Foto ateljea i galerije "Čardak" i Seminara fotografije za mlade fotografe u Sremskim Karlovcima, kao i Bijenala fotografije u istom mestu. Saradnik je i član redakcije časopisa "ReFoto".

Mnogi fotografi i teretičari fotografije, tokom stopedeset godina istorije ovog medija, lomili su koplja oko toga da li je fotografija umetnost?
Te rasprave su za mene irelevantne i ne vidim njihovu svrhu. Fotografija je sistem za komunikaciju. Da bi određena fotografija ponela pridev "umetnički" mora da zadovolji određene estetske zahteve, pobudi određena osećanja, misli, doživljaje i maštu. Prema tome, nije svaka fotografija umetničko delo. U stvari, "umetnička" fotografija ne postoji, isto kao što ne postoji "umetničko" slikarstvo, vajarstvo, pozorište..., postoje samo dela, pa i fotografije, koje imaju umetničke vrednosti. Za mene je fotografija pre svega informativno-emotivno saopštenje koje obuhvata celokupnu oblast fotografije: od dokumentarne do tzv. umetničke. Da li će ona biti obična informacija ili umetničko delo zavisi od toga koje komponente pretežu – informativne ili emotivne. Kod kreiranja fotografija čiji je cilj bio da prenesu moju autorsku emotivnu poruku koristio sam iskustva češkog pisca Bohumila Hrabala za koga je umetnost "slobodna igra sa slobodnom maštom koja je manje ili više umrljana stvarnošću." Onaj ko ima ambicije mora da ima na umu da je umetnost društvena kategorija, sa svim pozitivnim i negativnim aspektima koje takva formulacija donosi.
(Intervju: Luka Salapura, Dnevnik, 1. septembar 1990)

S jedne strane, fotografija čini svet onoliko lepim koliko jeste, a sa druge fotografja ne sme da uništi lepotu kao dokument, ali može da posvedoči o njenom narušavanju. Velika je odgovornost fotografa prema svetu uhvaćenom u objektiv. To je uvek stvaran svet. Slikar može da "izmisli" stvarnost. Fotograf registruje stvarnost, kakva god da je. Naravo, od niza stvari zavisi kako će tu stvarnost doživeti posmatrači neke foto-poruke. Fotografija sama po sebi ne laže, ali lažu ljudi koji se njom bave i zato su veoma česte i uspešne manipulacije.

Šta čini dobru fotografiju? Da li osvetljenje, ugao posmatranja, kompozicija, uznemiravajuća lakoća kojom se pritiska okidač?
Sve to po malo plus ono što čovek koji pritiska okidač ima u glavi. Svako može da fotografiše, ali nije svaka fotografija izraz onog što čovek vidi kroz objektiv. Do dobre fotografije dolazi se, kao u svim umetničkim disciplinama, savlađivanjem zanata i korišćenjem talenta. Postoje dva prilaza fotografiji. Jedan je obično "škljoc", takozvani "konzerva uspomena" pristup. Drugi zahteva da se steknu odgovarajući uslovi: ideja, svetlosti, oprema... Dobru fotografiju promoviše rukopis njenog autora, njegov lični stav. Ona je njegova misao.

"Pokretne slike" ne bude onu vrstu nostalgije koja je svojstvena požutelim fotografijama. One provociraju sećanje poput "Prustovih kolačića"?
Zato što je kontakt s njima prisniji, nema toliko posrednika između stanja koje je uhvaćeno objektivom i autora. Fotografija obavlja dve funkcije: informativnu i emotivnu. Kako vreme od trenutka snimanja prolazi, raste njena emotivna vrednost. Fotografija je, civilizacijski gledano, prvi dokaz prolaznosti!
(Intervju: Zagorka Radović, Nezavisni, 15. januar 1999)

Čovek je neiscrpna inspiracija za svakog fotografa. Ipak čovek često može da smeta. To što se on ne pojavljuje na nekim od mojih fotografija, ne znači da se njime ne bavim. Naprotiv, bavim se upravo čovekom ali pre svega kroz bezljudne prostore. Ja zapravo osvajam prostore da bih ih istraživao, a potom napustio. U tome je glavna razlika između istraživača koji osvajanjem otvara prostor i osvajača koji prostor osvaja da bi ga ogradio i zakatančio.
(Intervju: Duško Domanović, Blic, 15. septembar 2008)

Više informacija na zvaničnom sajtu www.vladimircervenka.com