Foto: Borislav Radanović

"Trebalo je mnogo truda, materijalnih napora i požrtvovanja da se ostvari ono što je bio daleki san osnivača Muzeja Matice srpske. Oni koji budu došli posle nas možda će naš čin kritikovati i osuditi, ali jedno neće moći poreći da je postojala dobra volja i čvrsta odluka, pa i nesebičan rad, da se stvori jedno lepo i trajno delo: Muzej Matice srpske", zapisao je Franjo Malin, prvi upravnik Muzeja Matice srpske analizirajući 1939. godine dotadašnje rezultate rada Muzeja, iz čije umetničke zbirke je formirana Galerija Matice srpske. Osam decenija kasnije, Galerija Matice srpske poseduje sve karakteristike jedne ozbiljne muzejske institucije: vrednu i raznorodnu kolekciju nacionalne umetnosti, veliku zgradu u centru Novog Sada, prostor za stalnu postavku i povremene izložbe, depoe za čuvanje umetničkih dela, savremeno opremljen konzervatorski atelje, stručnjake. Kroz trud i rad naših prethodnika dosegnute su težnje osnivača da osnivanjem jedne muzejske institucije daju trajni doprinos razvoju nacionalne kulture. Na početku XXI veka trudimo se da unapredimo nasleđe koje nam je ostavljeno: da obogaćujemo kolekciju, da unapređujemo saznanja o srpskoj nacionalnoj umetnosti kroz izložbe i publikacije, da dela sačuvamo za buduće generacije. Izazov koji je pred nama je vreme u kome živimo i kome neminovno prilagođavamo svoju misiju. Težimo da delujemo u skladu sa savremenim trenutkom, da javnosti i publici pružimo ono što se od nas, kao jednog od najstarijih i najbogatijih nacionalnih muzeja, očekuje. I upravo tu su najveće mogućnosti za inovativnost: u modelima prezentacije i komunikacije, korišćenju savremene tehnologije i medija, radu sa najmlađima, kreiranju Kluba prijatelja. Naš cilj je da negovanjem visokih profesionalnih standarda i stalnim praćenjem aktuelne muzejske prakse, nekadašnji muzej, a današnju Galeriju Matice srpske, učinimo primernom institucijom kulture."

*

Nakon izvoda iz reči upravnice, svojevrsnog creda, koji se nalazi na sajtu Galerije Matice srpske, dr Tijane Palkovljević Bugarski, sasvim je nezahvalna pozicija iz koje se piše o samom sebi, analizirajući iz subjektivnog ugla učinak rada u okularu pozitivnog svetla. Upravo zato je ovaj esejno/reportažni zapis naslovljen Galerija Matice srpske. Studija slučaj(n)a.

U svetu marketinga i biznisa praktikuje se terminologija i metodologija bazirana na racionalnim podacima, statistikama i razgranatim presecima i evaulacijama, u grafikonskim mrežama uspona i padova. Takav jezik primenjuje se i u planovima i izveštajima muzeoloških institucija i galerija. Radi se o onim mestima u kojima se indirektno praktikuje, tumači, prezentuje umetnost i istražuje istorija umetnosti. Možda bi tako mogla da zvuči gruba formula mesta koje nazivamo muzejima, u kojima sve više učestvuje množina različitih oblika kulturnih delatnosti, dok se u širini prizme muzejskog sveobuhvata ne razaznaje usko definisana angažovanost.

Godinom osnivanja Galerije Matice srpske smatra se 1847. godina kada je u Budimpešti u okrilju Matice srpske osnovan Muzej, iz čije umetničke zbirke je proistekla Galerija Matice srpske. Od samih početaka Galerija se bavi prikupljanjem, čuvanjem, proučavanjem, izlaganjem i interpretacijom umetničkih dela srpske kulturne baštine. Galerija Matice srpske, 1958. godine preseljena u današnju zgradu na Trgu galerija, svojom stalnom postavkom i povremenim izložbama, teži da bude mesto edukacije publike o razvoju umetničkih ideja, o umetnicima, delima i patronima u našoj sredini. Dakle, Galerija Matice srpske u čijem prefiksnom pominjanju neizbežno stoji pridev najstarija, niže godine kroz vreme negujući tradiciju kojom određuje kulturološki, umetnički i socijalni obrazac u našoj nacionalnoj kulturi. Nacionalni karakter ove institucije prirodno je proistekao iz vremena u kom su nastali Matica srpska i njena Galerija, nekadašnji Muzej Matice srpske.

To je vreme u kome je srpski narod van svoje matične države osnovao društvo koje je imalo snažnu ulogu u jačanju srpske nacionalne zajednice, kada je bilo važno pridružiti se onim drugim narodima, susednim/slovenskim i evropskim maticama kulturnog delovanja u polju književnosti, umetnosti, i naravno, politike. Ovo spominjanje tradicije/trajanja ne bi u sebi sadržalo ništa neobično da se radi o jednom od tih, drugih naroda, ali ima izuzetan značaj kada se ima u vidu odsustvo kontinuiteta srpske države i kulture. Možebiti da je zbog toga tradicionalni aspekt Galerije Matice srpske (samo ponekad) nezgodna i zahtevna obaveza. Dužnost o kojoj je reč čini nas koji u njoj delamo – čuvarima nasleđa unutar koga su ostale mnoge nedovršene stranice u sistemskom izučavanju, čuvanju i zaštiti umetničkih dela. Tako moramo misliti, iako je dosada mnogo učinjeno. Ideološki okviri nestabilnog i razarujećeg faktora istorijskih događaja doprineli su da se nedostaci mnogih vidova muzeološkog posla oslikaju u senci nemogućnosti, turbulentno isprekidanih.

Tako bi zvučao uvod izdalje, izmešten iz položaja razrađenih poluga unutrašnjeg sistema, pogleda koji je znatno obuhvatniji i čija vizura se i dalje razvija.

Prilazak instituciji koja toliko dugo traje bez prestanka samo govori o unikatnoj pojavi unutar nacionalnog sklopa vodećih muzeja koji su donedavno bili predugo zatvoreni. Zbog toga i danas, kada smo zajedno na liniji otvorenosti, zaboravljamo prethodne godine nepogoda ali prošlost ne zanemarujemo. Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Galerija Matice srpske u Novom Sadu - tri su tačke koje čine temeljne stubove srpske kulture i umetnosti. Osim ovih tvrdnji koje obiluju opštim mestima neophodnih poštapalica uvodničkog duha, u tekstu koji sledi pročitaćete kako izgleda pokušaj da se o jednoj markantnoj pojavi u savremenom društvu govori sa mesta učesnika, protagoniste, delatnika. Ovlašćenje se pronalazi u 15 godina sadržajnog iskustva (ha, ponovo tradicija!) prepunoj učenja i sazrevanja kroz rad i saradnju sa kolegama na prezentaciji, zaštiti i izučavanju umetničkih pojava i muzeoloških postupaka.

Muzej kao kreativni poligon

Muzeji su danas umnogome izmenili svoju funkciju kada imamo u vidu uvrežena mišljenja oslonjena na fraze u kojima čitamo da muzej čuva, prezentuje i štiti umetnička dela za opštu dobrobit. Privatne kolekcije moćnih ljudi u vremenu iza nas obezbedile su nasleđeno bogatstvo, u smeni vlasničkih listova kataloga neprocenjivog kulturnog blaga. U smenjivanju i premeštanju ovog blaga iz privatne u državnu (javnu) sferu, vremenom se, osnaživanjem države, izrodila potreba za instrumentalizacijom, upravljanjem kulturno-umetničkim dobrima koja su u ovom smislu imala zadatak da širem sloju ljudi pruže sadržaj obrazovnog, političkog i vaspitnog značaja.

Umetničke discipline bile su u službi mecenarskih zamisli; glorifikacije nacionalnih trijumfa; istorijskog karaktera umetničkih pojava; ideološke moći umetničkih zbirki; simbolikosti posebnih nacionalnih karakteristika, koje su samo neke od odrednica muzejskog oblika kulturnog modela. U sukobu sa tradicionalnim postavkama muzejskih institucija, novi uzusi savremenog doba tržišnih i geopolitičkih pozicioniranja menjaju kruti balast kako bi oduvali čuvenu "muzejsku prašinu". Za prašinu u muzeju više nema mesta, osim, pomalo, na koricama monografija/kataloga  štampanih u prošlom veku.

Galerija Matice srpske trudi se da osujeti poslovični nemar metafore zapuštenih depoa u kome spavaju hrpe umetničkih dela. Pored činjenice da je unazad deset i više godina između ostalog, marljivo radila na adaptaciji depoa za različit umetnički materijal koji broji blizu 7000 umetničkih dela, povodom 170 godina svog postojanja Galerija Matice srpske je obnovila fasadu i na taj način zaokružila sopstvenu transformaciju u savremeni umetnički muzej nacionalnog značaja sa velikim uticajem na sredinu u kojoj deluje. I ne samo to. Izložbena aktivnost više nije isključivo usmerena na fond Galerije Matice srpske, a i kada jeste onda to čini na kreativniji način nego ranije. Možda zato ne deluje prirodno što se ova promena desila u trenutku tranzitivnih procesa koji nikako da okončaju svoj suludi tok. Finansijska i društveno-politička nestalnost uslova u kojem živi srpsko društvo iznedrila je veliki broj zapuštenih mesta kulture i umetnosti u odsustvu interakcije sa publikom. Opravdanja koja smo slušali i slušamo, nisu prisutna u zgradi nekadašnje Produktne berze, u kojoj je od 1958. godine smeštena Galerija Matice srpske.

U trenutku nabrajanja svih, (ako je to ikako moguće), aktivnosti Galerije Matice srpske spomenimo prvo one koje bi trebalo da budu obaveze svakog muzeja bez obzira na njegov karakter. Izložbena delatnost kojom se predstavljaju zbirke Galerije Matice srpske zajedno sa publikovanim raspravnim tekstovima i reprodukcijama umetničkih dela; tekstovi iz oblasti istorije umetnosti; monografske publikacije znamenitih srpskih slikara; doktorski radovi nastali u saradnji sa profesorima istorije umetnosti ali i doktorski radovi zaposlenih u Galeriji Matice srpske; konzervatorsko-restauratorski projekti; proširivanje kluba prijatelja; međunarodna saradnja na nekoliko nivoa; istraživački projekti; simfonijski koncerti za bebe; virtuelna tura kroz postavke Galerije; saradnja sa korporacijama iz okruženja; dečije muzejske publikacije i programi; raznorodni prateći programi, uspostavljeni u sada već tradicionalnim terminima sa svojom publikom vernih, koja prati svaki korak Galerije Matice srpske; katalozi savremenih umetnika oglednutih u fondu Galerije; ažuriranje muzejske dokumentacije i digitalizacija umetničkog fonda; vidljivije prisustvo u medijima i na društvenim mrežama; izložbene aktivnosti van granica naše zemlje; muzejska prodavnica opremljena kao bilo gde u svetu; otvorenost prema lokalnoj zajednici za različite vrste saradnje; stručne konferencije; izložbe svršenih studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu ali i srednjoškolaca; saradnja sa nevladinim sektorom; uspostavljanje odnosa sa ambasadama i promocija evropskih vrednosti; promocija knjiga; letnji program Galerije u vrtu; generator Evropske prestonice kulture; i stvarno, kao da  nema kraja nagomilanom nizu navođenja.

Sve ovo nalazimo u asortimanu ambiciozno osmišljenih petogodišnjih (ali i ostalih), planova upravnice Galerije Matice srpske dr Tijane Palkovljević Bugarski, koja zajedno sa upravom Galerije i zaposlenima, uspešno realizuje osmišljeno i zadato. Bilo je potrebno da prođe više od deset godina stalnog uspostavljanja standarda, ne toliko u smislu čestog pojavljivanja, koliko u stalnom povećanju kvaliteta programa koji se nudi zahtevnoj publici. Njihova malobrojnost odavno je prošlost kada je u pitanju saldo na spisku posetilaca koji sve češće ostavljaju u knjigama utisaka oduševljene komentare. Jednostavno, Galerija Matice srpske postala je više nego živo mesto, središte kulturnih događaja visokog kvaliteta u raznorodnoj, kaledioskopskoj slici predanog muzejskog posla.

Kao poligon za nastajanje mnogih sazrelih projekta koji su izdržali teret vremena, stičući nove dimenzije odnosa na nekoliko nivoa komunikacije, Galerija Matice srpske nikad ne miruje. Očitavanje porasta posetilaca ne bi bilo tako važno da se usled paralelnog angažovanja Galerije Matice srpske u inostranstvu na zaštiti i prezentaciji srpskog kulturnog nasleđa ne bi sadržala činjenica koja govori u prilog prerastanja sopstvenih mogućnosti, uz stalne inovacije i iznalaženja rešenja za probleme koji neminovno opterećuju ukupan sistem mehanizama kulturne politike. Sposobnost muzejske institucije da ostvari prepoznatljivost u skladu tradicionalnog i modernog, najviše se ogleda u definisanim programima koji u okvirima svojih manifesta imaju jasnu poruku kulturne politike participativne prirode, otvorene prema javnosti i publici.

Muzej kao središte kulture

Uprkos nacionalnim, omeđenim i katkad strogim okvirima, amortizuje se anahroni pristup nacionalnoj umetnosti i kulturi uopšte. U rad Galerije Matice srpske uključuju se drugi kulturni delatnici kao i stvaraoci iz različitih domena nauke i medija dopunjujući bazične elemente muzejske profesije. Koordinisanom afirmacijom kulturnih, nacionalnih i umetničkih kapaciteta nastaju interdisciplinarni horizonti polifone snage i uticaja. Muzej postaje centralno mesto upoznavanja sa vrednostima koje nikad ne blede ali i centar u kome novi alati dobijaju pun smisao i čija važnost će se tek sagledavati, u istorijskom toku vremena, kada deca koja danas posećuju radionice Galerije Matice srpske stasaju u zrele ljude. Kolenovići onih koji baštine tradiciju srpske umetnosti mogu postati novi afirmatori srpske umetnosti u novom dobu bezgraničnih mogućnosti aplikacija koje upućuju najmlađe u dela velikih ljudi zahvaljujući kojima smo dostigli toliko željeni kontinuitet u kulturno umetničkom trajanju. Simbol tog trajanja svakako je ime Save Tekelije, velikog Dobrotvora Matice srpske. Tu su, odmah iza njega i mnogi drugi. Na sastavljanju ovog spiska i dalje se predano radi.

Naravno, trajati ne znači mrtvo stajati na postamentu potvrđenih vrednosti kulture. To znači uputiti i aktivno istražiti svoje nasleđe koje takvim činom postaje deo svakodnevnice pripadnika našeg naroda koji ima kulturu posećivanja Galeriji Matice srpske, i ne samo njih. Pomenutih  je sve više i samim tim je sve dragocenije i zajedničko funkcionisanje mnogostruke muzejske prakse, unutar fokusa koji se zajedno sa publikom izgrađuje.

Svekultura muzejskog delovanja tako postaje neophodan mehanizam uzrastanja platforme koja u jednom trenutku može postati dovoljno jaka da neutrališe najezdu nekulture, šunda i malograđanskog sitničarenja. I to: okupljanjem svih slojeva društva među agendama Galerije Matice srpske, koje ne ostaju samo zapisane na papiru, već bivaju ostvarene. Završetak posla nikad se ne nazire, on se razvija u spremnosti da slučaj vanrednog učinka bude i ubuduće smernica dobro usklađenog planiranja i realizacije. Zbog svega pomenutog, Galerija Matice srpske je izrasla u referencu koja u velikoj meri reprezentuje institucionalnost srpske kulture.

Galerija Matice srpske – muzej na delu



Opredeliti se za pojedine pojave u muzejskom poslu Galerije Matice srpske kao važnije od drugih, bilo bi u suprotnosti sa postavljenim frejmingom gde je smeštena suštinska ideja muzejskih postupaka koju praktikujemo u gotovo svim segmentima našeg rada. Ništa nije manje važno i ništa nije važnije od drugog, izuzev pojave jubileja koji preseca u pravom trenutku sidro vremena i pruža zaposlenim nova nadahnuća u prekrajanju i analizi učinjenog, sumiranju rezulatata u kulminaciji dugodišnjih napora prethodnika kojima toliko dugujemo. Pridev muzejski stoga nije dovoljan da bi u tkivo njegove kore umetnuli sve druge nemuzejske delatnosti koje se u našem muzeju -  Galeriji Matice srpske osećaju tako domaćim. Institutski karakter u Galeriji Matice srpske prisutan je u toku procesa organizovanjara zličitih konferencija, u razmatranju utisaka ozbiljnih izučavanja iz oblasti istorije umetnosti i muzeologije ili konzervacije i restauracije. U domenu medijskih približavanja publici kroz tehnološko/progresivne metode vodi se računa da muzej bude dostupan svima, a kakav je utisak kada se zakorači u moderan i opremljen prostor Galerije Matice srpske, jasno obeležen i praktičan, sada je opšte poznata stvar.

Pored konzervacije umetničkih dela iz fonda, Galerija Matice srpske radi na zaštiti umetničkih dela drugih muzejskih institucija i ministarstava sa kojima sarađuje, ustanova, galerija i poklon zbirki, umetničkih dela crkvene umetnosti koje čuva kao i u inostranstvu gde se nalazi srpsko nasleđe. Tako, u velikoj meri zastupa usamljene primere koji brinu i o drugim kolekcijama značajnim za ukupnu srpsku umetnost.

Povodi se sami nameću, jubileji se nižu u kalendarima zabeleženim na stranicama istorije. U tim povodima otvaraju se brojni izazovi shodno planiranim namerama uprave Galerije Matice srpske koja sprovodi složene protokole, ceremenije i procedure obeležavanja krupnih datuma sopstvene istorije. Stvarajući istoriju u savremenom trenutku, poštujući tradiciju, ostvaruje se preko potrebna veza sa ključnim problemima temporalnosti, prolaznosti vremena, što zapravo predstavlja suštinsku misiju muzejskog poslanja.

Izvan ustaljenih/osnovnih okvira muzeja



I opet, sve iznad napomenuto trebalo bi da bude podrazumevani i obavezujući sadržaj jednog regularnog/redovnog muzeja u okviru ozbiljne države koja podržava, (ili bi morala da podržava) ovakve zamisli. Izrastanje iz okvira ingerencija uslovljeno je sposobnostima koje su se razvile zahvaljujući maksimalno energičnoj angažovanosti koja je vremenom iskoračila izvan granica postavljenih normi, geografskih i političkih. Upravo takav preokret se desio u Galeriji Matice srpske kada su se sklopili svi isposlovani uslovi i nametnuli kao prirodan sled zamišljenih ostvarenja.

Odazivanje pozivu u punom smislu te reči prerasta u potrebu koja počinje na taj način da sprovodi kulturnu politiku države koju zastupa. Prikazivanje reprezentativnih umetničkih dela srpske kulture u inostranim muzejima evropskih centara uzglobljeno je i u stalnom traženju i pronalaženju veza srpske kulture sa drugim kulturama, što nas zapravo vraća na početak priče o mestu srpske matice, središta radinosti u kulturi i umetnosti, nastale iz težnje za povezivanjem i ogledanjem sa/u drugim kulturama. Sredstvo muzejskog polja delovanja, umetnost i sve njene performanse u kontekstima istorijskih prilika, tituliraju Galeriju Matice srpske kao najaktivniji točak dinamičnog stremljenja u svrsi pojašnjavanja nedovoljno dokazanih vrednosti srpske umetnosti i kulture u svetu. Pojavljivanjem i specijalno osmišljenim programima, pomalo usamljena u postupku izlaska na svetsku scenu, Galerija Matice srpske uspeva da reflektuje zamišljene teze srpske kulturne politike. Zahavaljujući prednosti koju je ostvarila u toku perioda nepostojanja centralnih srpskih muzejskih institucija, Galerija Matice srpske, predvodnički istrajava.

Na opštu polzu.Tako, a ne inače!

***

Da li su vidljive granice muzejske fleksibilnosti u poodmakloj atmosferi usamljeničkih akcija na više nivoa delovanja?
Koliko je potrebna mera stručnosti izmenila lični opis u katalozima poslova koji se u muzejima obavljaju?
Zašto se razumevanje muzejskog posla ne može tumačiti samo iz jednog ugla, u nesmetanoj hladovini uljuljkanih kabineta?
U kom vremenskom sledu se očitavaju umetničke pojave oduvek uslovljene kontekstima i povodima u svetlu ljudskih namera kroz istoriju?

Odgovore na ova pitanja možemo potražiti u savremenoj muzejskoj praksi Galerije Matice srpske, koja odavno nije samo muzejska, već je upretena u cirkularnoj vesti o novom događaju koji će se odigrati među muzejskim zidovima privlačeći još neupućenih potencijalnih posetilaca koji su tu ispred i na dohvat otvorenog muzejskog organizma.

Stoga su napori Galerije Matice srpske ujedinjeni u namerama koje pozivaju u svoje okrilje svakog ko želi da vidi, čuje i misli. Studirati rečima ovaj slučaj nesvakidašnje prirode deluje beznadežno, poput pokušaja da se jednim pogledom izbroje kataloške jedinice elektronske baze podataka umetničkih dela. Muzejske zbirke i kolekcije u nepreglednim sadržajima, procenjene i katkad precenjene, ne znače ništa bez ljudi koji u muzejima rade i bez onih koji u njega ulaze.

Sinergija međusobnih, naizgled oponentno postavljenih uloga publike i muzeja, odvija se u neprestanom trku za novim usmerenjima i komunikacionim alatima. Neophodnost sluha za novo u modernom vremenu predstavlja živo uranjanje u život, u njegov manifestujući oblik koji je zapravo materijal pomoću koga se paralelno gradi sadašnjost i budućnost u kristalnom ogledalu prošlosti.

Mr Danilo Vuksanović