Milojević svoje horizontalne murale realizuje seriozno i suvereno, odlično se snalazeći u dimenzijama, skraćenjima i kompozicijskom formiranju slike. Primereno temi i njenoj primeni ovaj umetnik insistira na graficizmu predstave.  Uostalom, radi se o stvaraocu koji je diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u klasi jednog izuzetnog grafičara i profesora kakav je bio Božidar Džmerković.

Zbog toga je o ovim podnim slikarijama moguće govoriti kao o serioznim likovnim tvorevinama. To što su ta ostvarenja osuđena na kratki vek, što su podložna habanju i brisanju ne treba shvatiti kao manu. Jer, radi se o slici sa specifičnom funkcijom, reč je o upotrebnoj umetnosti sa ograničenim vekom trajanja. Takva slika nam „poručuje“ neke suštinske napomene: sve je podložno prolaznosti. Zapravo, ove slike ozbiljno ukazuju na večiti dijalektički proces rađanja, trajanja i umiranja... Dakle, one nas pomalo opominju i upozoravaju nas na našu vlastitu fragilnost. Uostalom, na pešačkom prelazu, na „zebri“ – treba biti oprezan.