 BEOGRAD. Galerija Fakulteta likovnih umetnosti predstavlja od 20. do 27. avgusta 2019. izložbu Maria Đikovića (1942, Palača, Hrvatska). Akademiju za likovne umetnosti završio je u klasi prof. Ljubice Sokić na slikarskom odseku, a postdiplomske studije grafike u klasi prof. Boška Karanovića i prof. Marka Krsmanovića. Autor se predstavlja ranim radovima, izvedenim u gvašu, koji su nastali 1979. godine. Dobitnik je više nagrada.
Zasnovano na ličnim interpretacijama, Đikovićevo stvaralaštvo blisko je fantaziji – maštovitom preobražaju mitoloških i religioznih simbola i motiva u nove kompozitne prikaze.
Svoja likovna snoviđenja, Mario Điković izgradio je, još 70-ih godina prošlog veka, tokom svojih studija na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, koje su tada sprovodile program tradicionalnog (klasičnog) akademskog obrazovanja. Slikajući ono što daje smisao njegovom životu, Đikovićevi studentski radovi često su prevazilazili okvire nastave bazirane na postepenom savladavanju umetničkog zanata (preko prikazivanja mrtve prirode, figure u enterijeru, akta, portreta).
U vreme kada kao umetnik stupa na umetničku scenu, 1980-ih godina, u Beogradu se, osim umetnika koji pripadaju široj alternativnoj sceni, pojavljuju konceptualni umetnici, čiji angažman se odvija u okviru likovnog programa Studentskog kulturnog centra. Može se reći da je stvaralaštvo Maria Đikovića iz tog vremena, blisko poetici, koju je italijanski kritičar Bonito Oliva opisao kao transavangrada – umetnički pravac koji radikalno odbacuje poetiku minimalne i konceptualne umetnosti i pokušava da povrati emociju, zadovoljstvo i užitak u subjektivnom, manuelnom crtanju i slikanju.
Treba napomenuti da svoju umetnost Điković originalno kreira kao slikarsku/crtačku reakciju na lokalnu sredinu (kojoj pripada), u kojoj su se, u to vreme, ukštali različiti umetnički pravci socrelizma, modernizma, Mediale, minimalizma, konceptualizma...
Stoga su dela Marija Đikovića, prikazana u Galeriji FLU, značajna, ne samo zbog toga što dopunjuju kontekst umetnosti koja nastaje 80-ih godina 20. veka, već i zato što doprinose boljem razumevanju života i rada onih umetnika, koji su tada delovali van sistema institucija, kao što su akademije/fakulteti, omladinski/studentski kulturni centri i domovi kulture...
Veći deo opusa Maria Đikovića dobro je poznat. Znamo ga po radovima, što ih pokazuje na samostalnim izložbama te brojnim grupnim smotrama na kojima zadobija zapaženo mesto. Neopravdano je ostao, manje znan segment, što se odnosi na nešto ranija ostvarenja, tačnije na skup radova, nastalih tokom kratkog razdoblja, ograničenog na 1979. godinu. Tada se, sticajem životnih okolnosti, prihvatio lakših materijala: papira, gvaša i akvarela. Okrenut sebi, u tom kontekstu su nastale osobene, bez sumnje, retko uspele, krajnje maštovite opservacije, istekle iz njegovog unutrašnjeg sveta. To se zapaža u sledu tematskih, veoma složenih krugova u kojima se teško razaznaju jasna uporišta, budući, da se slikanom površinom prostiru spontane, neobavezne, namerno nedorečene i nedovršene slučajnosti, upriličene umetnikovim htenjem. Njihov kontekst je sveden na aspekt likovne afirmacije u kojoj se okončava, u pravom smislu reči, fantazmagorija Maria Đikovića.
Kako bilo, tek, osnovni motivi tadašnjih radova su bila raznolika figuralna obličja, ostvarena neposrednim učinkom, bez volje da se primaknu prepoznatljivoj optici ili osvetle pouzdanim anatomskim skladom. Ljudske prilike su negde jasno naznačene, a onda su, tokom daljeg postupka, razobličene i pretvorene u nešto drugo, čime se gubi trag realnom uporištu. Figure se prostiru tokovima neodoljivih kretnji. Uvek su u letu i komešanju, nikad dovoljno izvesnom i konačnom. Kod njih nema prostorne ni vremenske osame, jer se slobodno sustižu i promiču. Njihova svrsishodnost je upućena pojmu vizuelne celovitosti, čija je prostorna komponenta katkad naznačena, negde samo nagoveštena, dok je neki put, nalik primerima primitivne umetnosti, svedena na ravnu shemu.
Ali to nije sve. Aktove, bezoblična tela, glave, ruke i šta sve još, upotpunjuju drugi, nešto drugačiji, svekoliki oblici, koje je teško razaznati, još teže opisati. U pitanju je skup različitih segmenata prirodnog i animalnog porekla ali i znakova, koji potiču iz domena bezpredmetnih, kadšto stilizovanih, ređe blago geometrizovanih refleksija, sa kojima se mešaju, stapaju ili iz njih izranjaju, gradeći novo, neočekivano vizuelno ishodište. Sadejstvo razigranih polja, poteza i linija, odaju poklonika složenih i slojevitih, snažno uspostavljenih ritmičkih gibanja. Sve to natkriljuje vidna ekspresija, kojom provejava maglovita dimenzija tajanstva.
Sličan postupak je upriličen uplivom bojenih vrednosti, koje su sazdane lakim i beskrajnim nijansiranjem od svetlog do dubokog, tamnog tonaliteta. Realne i irealne oblike, prati obilje kolorističkih sustava, koji se smeštaju u pomešan skup supstanci, tonova i polutonova. Dodatim, čistim akcentima, uspostavljena je uverljiva rukopisna i kompaktna sadržajna struktura.
Rečju, slikama Marija Đikovića provejava naglašeni individualizam, još više, u njima se prepoznaju aktuelne kretnje širih raspona vremena u kome su nastale, koje je on, u duhu domaće tradicije, prelio u autentično likovno kazivanje, kojim vlada nesputana energija pokreta.
Zdravko Vučinić
|
