|
Nebojša Adamović, Veljko Vučković i Stefan Lukić - Slike u Paviljonu u Tvrđavi |
|
|
 NIŠ. Galerija savremene likovne umetnosti predstavlja, u Paviljonu u Tvrđavi, od 22. avgusta do 15. septembra 2019. izložbu "Osciliranje" koju čine slike trojice umetnika mlađe genaracije: Nebojše Adamovića, Veljka Vučkovića i Stefana Lukića. Trojici umetnika mlade generacije različite su preokupacije, intencije, teme, motivi, likovni pristupi i postupci a zajedničko im je poverenje u slikarstvo i sliku kao produkt duha i poseban vid komunikacije.
Nebojša Adamović je završio osnovne studije na Fakultetu primenjenih umatnosti a master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je nagrade "Miodrag Vujačić Mirski" za crtež. Najčešći motivi na njegovim slikama su fragmenti lica ili enterijera oličeni u nameštaju različitig stilova i epoha. Ovakav motivski repertoar može se doživeti i tumačiti kao sredstvo posrednog govora o uspomenama, sećanjima i prolaznosti. Ipak bez razrade konteksta istorije ili izvora, autor se koncentriše na razradu same slikane materije vešto poentirajući sa svetlosnim akcentima.
Veljko Vučković je master studije završio na Fakultetu primenjenih umetnosti. Trenutno je na doktorskim studijama. Dobitnik je nagrade "Momčilo Moma Marković" za crtež malog formata, treće nagrade Niš Art fondacije i više pohvala. U njegovom slikarstvu prepoznajemo odjeke uticaja filmske umetnosti. Problemski posmatrano Veljko Vučković se primarno bavi istraživanjem varijacija preobražaja filmske u likovnu sliku. Njegove najnovije slike iz ciklusa Osumnjičeni / The suspect/ su poput filmskog krupnog plana, zapravo vešto kadrirani portreti ljudi uglavnom skrivenog ili zamagljenog pogleda, često predstavljeni u razgovoru. Dominantna primena uglavnom sive game daje utisak tajanstvenosti i asocira na doba crno-belog filma. U kontekstu ovih slika isčitavalo aluziju na teme sudskih postupaka i špijunaže.
Stefan Lukić je takođe diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti. Jedan semestar je proveo na Školi lepih umetnosti u Parizu. Dobitnik je nagrade za slikarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti. Za Stefana Lukića vizuelizacija kretanja kao fizičke kategorije je likovna preokupacija koju razrađuje koristeći za predlozak fotografije snimljene iz automobila koji se kreće promenljivom brzinom. Shodno tome svrsishodne su promene unutar samog likovnog jezika od konkretnog / sa jasno definisanim fragmentima pejzaža, auto puta ili drugih voziva / do apstraktnog gde se okolno viđeno pretvara u međusobno nadovezujuće horizontalne površine različite obojenosti.
Milica Todorović
U osnovi interesovanja trojice umetnika čiji radovi čine ovu izložbu je potez. U slikarskim praksama on obično predstavlja mogućnost adekvatnije obrade površine, ali istovremeno i način na koji se materijalnost slike prilagođava izvesnim kompozicijskim rešenjima. Otuda za njih potez predstavlja izvesnu relaciju, tačnije izvestan odnos između dve tačke nekog prostora. Da bi se potez detaljnije proučio i preciznije izveo potrebno je da se navedena relacija tretira kao vektor (veličina koja ima svoju određenu vrednost i pravac, upravljena veličina). On se uvek odvija duž određene linije, odnosno u skladu sa određenom crtom. To je početak njegove artikulacije.
U radovima Stefana Lukića relacija između dva vozila u pokretu posredovana je putem niza poteza. Fotografija koja se koristi kao predložak nastala je iz vozila u pokretu i zahvata put, vozilo na putu i deo pejzaža. Postoje predlošci na kojima je vozilo svedeno na svoj fragment ili je potpuno izbrisano iz kadra. Vozilo je ovde simbol čoveka ili nekog događaja (događanja) u njemu.
Filmska slika, tačnije fragment njenog kontinuiteta u slikama Veljka Vučkovića svedena je na jedan amalgam poteza. Amalgam o kome je ovde reč plod je izvesne meditativnosti. Ona je bazirana na dva ključna argumenta: 1. na ekstenziji koju filmska slika donosi našim čulima, čime se kao osnov građenja poteza koji se odvija duž određene crte, postavlja mogućnost detektovanja nečega što samo oko nije u stanju da opazi, 2. uranjanje u beskrajne linije filmskih slika, tačnije u njihove montažne logike.
Međuprostor u slikama Nebojše Adamovića deli sliku na dve grupe kratkih i zavrtloženih poteza. Dubina ovog međuprostora kao da želi da savije dvodimenzionalnost plohe gradeći na taj način iluziju treće dimenzije. Ova fleksija dvodimenzionalnosti nastaje kao konsekvenca pogleda koji iz jedne dinamike, tačnije kroz grupu kratkih i zavrtloženih poteza tone u neki prostorni džep. Naznake dubine lica koju nam pomenuti potezi donose kao da odjednom uranjaju u dubinu nekog međuprostora koji ih povlači u potpunu (apsolutnu) neodređenost.
Velimir Popović |
IGM "Toza Marković", Pogon II, Kikinda. Jul 2006.
U knjizi "Nova skulptura u Vojvodini 1980‒2000 / New Sculpture in Vojvodina 1989‒2000." istorijsko‒umetnički valorizuju se opusi i delovanje u prostoru i domenu nove skulpture sledećih autora i autorki: Ane Bešlić, Verbumprograma, Ratomira Kulića, Mirjane Kojić,…
Od šest decenija postojanja Likovnog kruga, slikaru Vladislavu Šešliji pripadaju poslednje dve, otkad se naselio na Petrovaradinskoj tvrđavi, najpre u zajedničkom ateljeu grupe «Sedam patuljaka», a nedavno se i osamostalivši u sopstvenom prostoru. Rođen je 1965.…
