Svetlana Volic posredstvom video instalacije transformiše izložbeni prostor, gradeći postavku koja svojom prostornom kompozicijom i fragmentiranim sadržajem pobuđuje nesvesne sadržaje posmatrača. Rasporedom i međuodnosom pokretnih slika ona razvija specifičnu atmosferu, koja putem poigravanja sa različitim tipovima prikaza vremena i prostora indukuje efekat začudnosti. Fragmenti prizora kretanja vodenih površina postavljeni su tako da se kod posmatrača aktivira impuls za njihovim montiranjem, integrisanjem u celinu i ličnom interpretativnom nadogradnjom. Doživljaj realnog proticanja vremena podriven je reverziblilnošću kretanja vodenih tokova što je u radu predočeno imaginativnim spajanjem i razgraničavanjem različitih smerova i dinamika proticanja.

U izložbenom prostoru se na taj način postiže doživljaj specifične vrste temporalnosti koja je proizvedena neposredno i na licu mesta. Tip postignute atmosferičnosti znatno je kontrastiran spram uobičajenog urbanog miljea prepunog senzacija i utisaka. Veoma očišćeni kadrovi i minimalna pomeranja u njima neminovno posreduju doživljaj vremena, posebno njegovog trajanja. Na taj način autorka omogućava posmatraču da se saživi sa izmenjenim dijahronijma vremena u kojima sintetizovane slike tvore film oslobođen od suvišne narativnosti.

Izbor kadrova je takav da ne opterećuje suvišnim sadržajem i ne posreduje kretanje putem slike ka nečemu što bi ona predstavljala, već budi svojevrsno introspektivno stanje, kao i emocije u svom asocijativnom kapacitetu. Uspostavljajući vizuelne analogije izvesnih subjektivnih stanja, autorka uspeva da lično stanje kontemplativnosti prenese na način koji je dovoljno interpretativno otvoren i pritom neopterećujući za posmatrača. Rad je lišen referencijalnosti pa je jedini vid izlaska izvan neposrednog prisustva slike pojava crnih, takozvanih, mrtvih polja na ekranu koja iniciraju pretpostavku o prestanku trajanja vremena u vidu izostajanja vizuelnog sadržaja. U tom smislu, sve je do te mere dekontekstualizovano da je samo prebivanje u postignutoj ambijentalnosti postavke dovoljno da se proizvede situacija u kojoj posmatrači zatiču sebe kao aktere upuštene u interpretacije sopstvenih u prizor projektovanih nesvesnih tokova.

Posredstvom instalacije posetiocu je omogućeno saživljavanje sa fragmentima nečega što nužno mora na neki način da se upotpuni. Slika nije tu da predstavi određeni sadržaj, već da podstakne posmatrača da transponuje prikazano u neki svoj mozaik ličnih doživljaja, osećanja i predstava, što je kao postupak vrlo darežljivo prema posmatračima od strane autorke, ali ujedno ipak i zahtevno spram njih. Umetnica se u tom smislu ne nameće prisustvom sopstva kroz rad. Naprotiv, ona podstiče posmatrače da sami konstruišu narative kroz susrete sa sopstvenim nesvesnim sadržajima koji su pobuđeni doživljajem tog konstruisanog ambijenta.

Stevan Vuković i Tijana Savatić