|
|
 |
|
Ove ilustracije, sa linkom, predstavljaju izbor iz vesti i novije arhive Art magazina
|
 |
|
| Vladimir Červenka - (Ne)obične priče, fotografije |
|
|
 BANATSKI BRESTOVAC. U Galeriji Doma kulture, Vatrogasni dom, od 18. do 31. oktobra 2019. biće otvorena izložba fotografija Vladimira Červenke (1942, Sofija). Diplomirao je na Fakultetu za film i televiziju FAMU u Pragu na katedri umetničke fotografije u klasi doc. Jana Šmoka 1974. godine. Na istom fakultetu je i magistrirao.
Od 1974. do 1988. godine radio je kao filmski i TV fotograf na televiziji Novi Sad, a posle toga do kraja 2007. godine kao fotograf i konzervator u Muzeju grada Novog Sada. Osnivač je i pokretač Foto ateljea i galerije "Čardak" i Seminara fotografije za mlade fotografe u Sremskim Karlovcima, kao i Bijenala fotografije u istom mestu. Saradnik je i član redakcije časopisa "ReFoto". Kosmička istraživanja Vladimira Červenke Rad mnogih autora definišemo izrekom „da, on je predstavnik te i te škole“. Ta fraza označava da njegov rad prepoznajemo kao tipičan za određenu školu, tj. stil i pristup koji ta škola neguje. Kada je reč o fotografiji, krajem dvadesetog veka istakla se dizeldorfska škola koju su proslavili njeni slavni predavači Bernd i Hila Beher (Bernd i Hilla Becher), a potom i njihovi, ne manje slavni, đaci: Andreas Gurski, Tomas Strut (Thomas Struth), Kandida Hofer (Candida Hofer), Tomas Ruf (Thomas Ruff)... Sedamdesetih godina dvadesetog veka, u tadašnjoj Jugoslaviji, jedna druga škola bila je izuzetno slavna i cenjena. To je bila praška škola, čuvena FAMU – Fakultet za film i televiziju, osnovana ubrzo nakon rata 1947. godine i spada u jednu od najstarijih filmskih škola u Evropi. Katedra za fotografiju osnovana je sredinom šezdesetih godina, a Vladimir Červenka bio je prvi student iz Jugoslavije koji je na FAMU studirao fotografiju. I danas kada se spomene praška škola, nastane muk koji označava veliko poštovanje ka spomenutoj instituciji. Kao da ta činjenica govori dovoljno o vama i vašem radu. A praška škola nije samo označavala kvalitet već i specifičan odnos prema fotografiji – pre svega dokumentarnoj. Ako stavimo na stranu tezu da su sve fotografije dokumentarne, ovaj termin označava informativnu, nerežiranu fotografiju. Međutim, pojam praške škole upravo se tiče odnosa prema dokumentarnosti u čijoj biti ne leži informacija već subjektivni pogled. Jednostavno rečeno, u praškoj školi uče vas da je sve subjektivna fotografija. Vladimir Červenka obreo se u Pragu početkom sedamdesetih godina, u vreme prevrata u fotografiji – kolor fotografija konačno se našla u galerijama i muzejima, započela je era režirane fotografije i nastao je čuveni pravac Nove topografije. Iako je FAMU tada bio prilično konzervativan zbog insistiranja na crno-beloj fotografiji, punom izrezu fotografije i nerežiranim scenama kao motivima, čuveni profesor i šef katedre – Jan Šmok vodio je katedru u duhu vremena i promena. Njegov filozofsko-istraživački pristup prema svemu što nas okružuje kreirao je specifičan stil dokumentarne fotografije poznat kao subjektivni dokumentarizam. Ova dva, skoro pa oprečna termina, oslobodila su dokumentarnu fotografiju informativnosti i omogućila da magijsko postane njen sastavni deo. Umesto traženja univerzalne istine i tačnosti prikaza, podsticao je studente da otkrivaju istinu u sebi kroz svet oko sebe, da raspaljuju maštu svojim fotografijama, da unesu magijsko u krutost i datost fotografskog zanata. Ali iznad svega, tražio je da promišljaju, ispituju, istražuju i povezuju sve što se oko njih dešava, sve što vide oko sebe kako bi postavili sebe unutar tih konstelacija. I to je bio taj subjektivni pogled na svet koji je obeležio brojne generacije studenata i kasnije profesionalnih fotografa. U razgovoru s Lukom Salapurom za Dnevnik, davne 1990. godine, Vladimir Červenka ovako definiše fotografiju: „Za mene je fotografija pre svega informativno-emotivno saopštenje koje obuhvata celokupnu oblast fotografije: od dokumentarne do tzv. umetničke. Da li će ona biti obična informacija ili umetničko delo zavisi od toga koje komponente pretežu – informativne ili emotivne. Kod kreiranja fotografija čiji je cilj bio da prenesu moju autorsku emotivnu poruku koristio sam iskustva češkog pisca Bohumila Hrabala za koga je umetnost „slobodna igra sa slobodnom maštom koja je manje ili više umrljana stvarnošću““. Te mrlje stvarnosti Červenka je pronalazio u svakodnevnici, u običnim, često banalnim prizorima i stvarima koji su bili sastavni deo, prvo njegovog studentskog života, a kasnije i zrelog fotografskog doba. Metle, šporeti, sijalice, kese, odžaci, fleke na zidu, sfera, plakat... predstavljaju na oko nepovezane elemente koji, sklopljeni u vizuelni celinu i postavljeni u imaginarnu korelaciju, čine specifičnost jednog univerzuma. I upravo tim univerzumom bavio se Vladimir Červenka tokom svoje profesionalne karijere. U misteriji objekta, začudnosti prostora i korelaciji ljudi, stvarao je sopstveni univerzum, neku vrstu autobiografije koja pažljivom gledaocu daje uvid u poetiku njegove duše, intelektualne težnje i interesovanja kao i političke stavove i, uopšte, sveobuhvatno promišljanje o svetu. A nije li to ultimativna težnja svakog stvaraoca? Ako bismo tražili zajednički imenitelj u Červenkinom radu, bila bi to crno-bela fotografija, analitičnost, jednostavna i jasna estetika – postulati koji su definisali i dizeldorfsku školu sedamdesetih i osamdesetih godina. Još jedan aspekt vezuje Červenkin rad za ovu školu – odsustvo, naizgled, bilo kakvog dešavanja. Kao da su svi prizori snimljeni u trenutku pre ili posle nekakvog događaja. Rekviziti, kako Červenka voli da imenuje elemente u fotografiji, asociraju na delove mizan scene nekog pozorišnog ili filmskog dela. Svaki ponaosob ima značenje, sopstveni kod koji čeka da bude odgonetnut. Odsustvo klasičnog događaja na fotografiji odvojilo je Vladimira Červenku od uobičajenih tokova jugoslovenske fotografije, kasnije srpske, gde je vladala tzv. klubska fotografija s jasnim temama, stilovima i distinkcijama u oblasti fotografije: „life“ fotografija, studijska, eksperiment, akt, portret, pejzaž, modna... Na jednu stranu to je značilo izopštenost iz fotografskog miljea, a na drugu stranu slobodu da stvara po sopstvenom osećaju. Na primer, ako pogledamo najstariju i najobimniju seriju Červenkinih fotografija pod nazivom „Kosmička istraživanja“, uočićemo da sublimira skoro sve ove oblasti fotografije i kreira specifičan narativ u kom su prostor i vreme neograničeni, neomeđeni. Dva krucijalna pojma za fotografiju Červenka relativizuje i postavlja u domen imaginarnog – ličnog. Na samim fotografijama nema prikaza čoveka, iako je čovek njegova suštinska tema. „Čovek je neiscrpna inspiracija za svakog fotografa. Ipak čovek često može da smeta. To što se on ne pojavljuje na nekim od mojih fotografija, ne znači da se njime ne bavim. Naprotiv, bavim se upravo čovekom, ali pre svega kroz bezljudne prostore. Ja zapravo osvajam prostore da bih ih istraživao, a potom napustio. U tome je glavna razlika između istraživača koji osvajanjem otvara prostor i osvajača koji prostor osvaja da bi ga ogradio i zakatančio.“ Kroz istraživanje, dešavalo se otkrivanje, ono Fluserovsko osvajanje slobode kroz prevazilaženje „krutosti fotoaparata“ i njegovih programa. Červenka je zaista uspeo da prinudi fotoaparat „da proizvede nešto neočekivano, neverovatno, informativno“ . Uspeo je da „igra protiv aparata“, očekivanih motiva, interpretacija i prezentacija. Postavio je imaginarno kao racionalno i vice versa. Odsustvo tehničke prefekcije oslobađa gledaoca preciznosti fotografije čime je postavlja u domen slučajnosti, nenamernog „snap-shota“, a svaka „greška“ čita se kao lični rukopis. Kada direktno prikazuje ljude na fotografijama, uspeva da u klasičnom fotografskom smislu zamrzne trenutak koji za nas posmatrače, kao u nekom lupu, iznova i iznova oživljava. Na takvim prizorima čujemo smeh, žamor, bat nogu koje trče, žegu letnjeg dana, čaše kako zvone, nečiji glas iz daljine... sve je tako živo da okvir fotografije nije međa situacije koju posmatramo već ram slike čiji smo učesnici. Slučajni, nemarni kadrovi iz kojih akteri izlaze ili uskaču, čine se kao kadrovi izvučeni s filmske trake koja projektuje život, tu ispred nas. Na čudesan, ali sasvim jednostavan način, uspeva da premosti materijalnost fotografije i njenu veštačku, dvodimenzionalnu prirodu. Červenkin rad balansira između iluzije, humora, pronicljivosti i životnosti, prikazujući (ne)obične ljudske priče koje se nekad pomaljaju iz senke koju ostavljaju merdevine na jakom letnjem suncu ili u neobičnom portretu gde nas gleda oko, izobličeno od blizine fotoaparata, uznemiravajući nas i zbunjujući jer smo se iz uloge posmatrača obreli u ulozi posmatranog. Kroz tu igru rodilo se jedno sasvim autentično delo, čiju vrednost i značaj ovo društvo nikada nije prepoznalo niti zaista vrednovalo. mr Ivana Tomanović |
Napiši komentar
Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.
|
 |
| Najpopularniji sadržaj u 2019. | |||
|---|---|---|---|
|
|
|
| Pregledajte video kanal Art magazina |
|---|
 |
| Izbor godine |
|---|
 |
| Novi Sad 2021 |
|---|
|
| Pregled galerija |
|---|
 |
| Popularno | ||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
| Reklama |
|---|
|
| Povezani sadržaji |
|---|
| Reportaže | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|
| Intervju | |||
|---|---|---|---|
|
|
|
| Knjige i časopisi | |||
|---|---|---|---|
|
|
|
| Iz arhive art događaja | |||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
Likovna kolonija "Na kanalu između dva mosta", koju je po četrnaesti put sazvala škola za osnovno i srednje obrazovanje "Milan Petrović" iz Novog Sada, održana je od 31. maja do 5. juna 2010. godine na Čeneju.…
Dvojezični monografski katalog autorke Suzane Vuksanović objavljen je povodom retrospektivne izložbe Rastislava Škuleca (Lug, 1962) koja je pod nazivom "Rastislav Škulec: Remix. Refresh. Restart ‒ skulpture, instalacije i drugo, 1988–2013." održana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine…
Na tragu svojih starijih prezimenjaka, Pavle Jovanović (1948) životni put gradi umetničkim delovanjem, fotografskim i likovnim majstorstvom. Iako formalno nikad nije sticao zvanja, Jovanović je ipak uspeo da se nametne i održi kao jedan od specifičnijih…
|
