 NOVI SAD. Galerija Bel Art predstavlja od 18. oktobra do 4. novembra 2019. slike Đorđa Stanojevića (Osečina, 1974). Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, smer slikarstvo. Magistrirao je i doktorirao na istom fakultetu. Osnivač je i umetnički direktor projekta Nature & Art. Bavi se teorijom umetnosti i piše likovnu kritiku i eseje.
Od trenutka kada upoznate radove Đorđa Stanojevića, susrećete strast prema prirodi, ne kao apstraktnoj kategoriji već kao habitatu koji delimo sa drugim organizmima, materijama i energijama koje utiču na oblik i tok života. Kroz novu seriju Voćnjak, umetnik nastavlja svoje istraživanje vitalnosti i nestabilnosti materije kroz blisko promišljanje simboličkih preseka koje nalazi na spoju kulture i prirode.
Voćnjak nije samo izobilje bogate žetve, već prostor definisan radom tokom čitave godine. Poput voćnjaka iz Rilkeove poeme, to je sve što ima težinu i sve što hrani. Kao i umetnost, voćnjak je prostor neprekidne i predane pažnje, prostor koji takođe predstavlja naše brižno rekreiranje prirode. Uloga voćnjaka je menjanje svesti kroz empatiju sa prirodnim pojavama. Rečima hermana de vrisa, "Koja je razlika između beaux arbres i beaux arts? … Botanička bašta je, dakle, umetnost, jer predstavlja osvešćenost u samom procesu osvešćenja, a u njoj takođe pobuđujemo čula (vid, miris, osećaj, ponekad zvuk i ukus)." Ako je stvaranje umetnosti proces buđenja svesti, onda radove pred nama možemo sagledati kao dokumente tog procesa.
Istorija hortikulture nalazi svoj najplodonosniji izraz u voćnjaku. Voćnjak se može posmatrati kao metafora i kao diskurs: to je prostor koji je istovremeno amblematičan i stvaran. Vrt, a posebno voćnjak, najplemenitiji je izraz našeg oplemenjenog odnosa prema prirodi. U mnogim kulturama bašta je simbol stanja ljudske sreće. To je oličenje zatvorene i zaštićene prirode koje govori o mogućnosti sklada sa prirodnim svetom. Kao rezultat vekova nauke i kreativnosti, bašta je u suštoj suprotnosti sa divljinom: ona je pripitomljena, harmonična, integrisana. U njoj je makrokosmos prirode analogan mikrokosmosu čoveka. Tokom Renesanse smatralo se da spasenje treba pronaći kroz simboliku bašte: hortus conclusus predstavljao je vodič ka raju (a reč "raj" potiče od persijske reči "pairideaza", koja u prevodu doslovno znači "okružena zidovima".)
Bašta je puno više nego samo naše ogledalo ili naš raj; ona je zajednička živa građevina stvorena sjedinjenjem ljudskih i ne-ljudskih aktanata. Ona je pogled na pripitomljeni pejzaž bez pitke familijarnosti ili nekritičnog sentimentalizma; reflektivni pogled kom prethodi multigeneracijsko iskustvo. Filozof Bruno Latur je pisao: "Najvažnija briga današnjice je spoznaja o tome kako spojiti ljude i ne-ljude u zajedničke hibridne forume, i što pre otvoriti Parlament sveopšteg." (Pravila metode). Stanojevićev zadatak je da prati ove hibridne forume u procesu nastajanja, kojima s pravom pripadaju živi solventi, fermenti, bakterije. Kao što je primetio Majkl Seres u knjizi Rođenje fizike: "Regresija je čin rađanja prirode, ali i njena stabilnost. Atomi se udružuju, povezanost je snaga stvari koja nastaje kroz deklinacije, i ovo označava čitav koncept vremena."
Idući dalje od prethodnih serija (Tokovi, Sonar, Čarobna šuma), gde je fokus bio na proticanju energije kroz prirodu, u seriji Voćnjak Stanojević koristi biljnu maglicu kao metaforu za ispitivanje entelehije (princip samoorganizovanja materije, Hans Driš) i stvaralačkog agensa materije (élan vital kod filosofa Anrija Bergsona). Boja sazrevanja tako dobija drugu dimenziju (evocirajući "Ozirisove zelene i Saturnove bele" iz lirike Hroma Dereka Džarmena), dostižući vrhunac u eterično-ljubičastom. U staro doba, šljive su se skupljale u korpama obloženim koprivom da se ne bi oštetila maglica, na taj način čuvajući ukus i svežinu. Tu opet pronalazimo proces čuvanja celovitosti kao i kod vrta: čednost i netaknutost koje čuvaju čistotu sadržaja.
Voćna maglica - tanki voštani film od prirodne oleanolne kiseline - predstavlja oživljen dah. Govoreći o svom radu s dahom, (Soffio de Creta, dah gline, 1977), Đuzepe Penone naglašava: "Kada dišemo, mi udišemo vazduh i zatim izbacujemo jednu masu vazduha u drugu, a ovaj proces je već skulptura, jer menjajući prostor jednu formu postavljamo unutar druge forme. (...) Dah ima oblik koji je vrlo blizak unutrašnjosti tela, poput negativnog odlivka u kovčegu." Osetljiva maglica na plodu služi da naglasi istinsku prirodu života. Kroz fermentaciju i sedimentaciju, putem sakralnih utapanja i baptizama bojom, sa ciljem da slikom manifestuje maglicu, Stanojević teži preobraženju koje se može dostići samo ravnopravnim spojem umetnosti i svih energija prirode.
Aleksandra Lazar
Aleksandra Lazar (1969, Beograd) je vizuelna umetnica, kustos i istoričar umetnosti. Pohađala je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. U Londonu nastavlja studije. Diplomirala je MA umetničku kritiku i menadžment. Doktorirala je savremenu umetnost na Institutu Courteauld u Londonu. Članica je AICA Velike Britanije, Asocijacije Istoričara Umetnosti Velike Britanije, Saveta za Kreativne industrije Srbije i UO Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Izložba se realizuje uz podršku Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije. |
