Misaonost i prefinjenost stila, nabijenog muzikom i igrom, deluju u najmanju ruku osvežavajuće, posmatrajući delo Tatjane Dimitrijević stiče se utisak pročišćavanja memljivih hodnika umetnosti. Karakteristično je, takođe, ono što bi se moglo nazvati uzvišenom veličinom, kako ideje tako i stila. U moćnim, izuzetno postavljenim odnosima i sistemima Tatjana konfrontira apsolutna i krupna pitanja forme i istinskog sadržaja kompozicije, kao i stvarnost razloga za stvaranje određene atmosfere. Oslobođene detalja, uzgrednih zapisa, slike T. Dimitrijević u sebi imaju dovoljno snage da postanu simbolom univerzalnog značenja, snažne i ničim omeđene sugestivnosti. Ovo je dramatični zapis intime, jedinog utočišta slobode.

Ljubiša Dimitrijević, slikar

U slikama Tatjane Dimitrijević dominira plava boja, i to upravo ona plava koju je Iv Klajn (Yves Klein) smatrao najnematerijalnijom od svih boja. Ta boja je ona koja nas okružuje i prožima, koja nas ispunjava iako možda nismo uvek u stanju da je osetimo. Ona je boja naše podsvesti, ali i našeg uzdizanja. Plava boja u prirodi ostaje najduže vidljiva – sa smirajem dana, kada sve druge boje iščeznu u mraku, plava se još nazire kao i sama svetlost. Ona je ta koja poslednja nestaje u tmini i koja se prva promalja iz nje. Nju nose visine hemisfere i masa morske vode, ali najupečatljivije je nosi umetnost koja ju je definisala i koja nam ju je omogućila u njenoj esenciji.

Slike Tatjane Dimitrijević donose nam upravo tu boju, ali i više od toga – one donose pregršt upravo one prve ili poslednje svetlosti, one koja prodre u najdublje delove okeana i koja se vidi na rubovima zvezda. Metaforično, ta plava boja je vrhunac i najdalja granica koju je čovek težio da dosegne i pređe, da ode još dalje u potpuno nepoznato, kao što to život generalno čini. Iz tog razloga je ta plava imala posebno mesto u vizantijskoj umetnositi i iz tog razloga ima i danas značajno mesto u radovima savremenih umetnika.

Slike Tatjane Dimitrijević kao da teže da uhvate upravo onaj momenat kada ta boja, ta svetlost, nastaje iz mraka, kada postepeno dobija na intenzitetu i konačno grune u svoj svojoj jačini. Upravo u tom trenutku, izloženi toj boji, možemo da je osetimo kako nas prožima i ispunjava spokojem i toplinom, uveravajući nas da nema tmine, ni u nama ni oko nas, koju ona ne može da razbije.

Sonja Jankov