 BEOGRAD. Muzej cepter predstavlja od 7. novembra do 22. decembra 2019. izložbu Marka Crnobrnje (1978, Obrenovac). Diplomirao je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Mrđana Bajića. Dobrtnik je nekoliko nagrada za svoje stvaralaštvo.
Marko Crnobrnja od 2003. godine pravi edukativne skulpture namenjene prevashodno svojoj deci kako bi inicijalno i sam, sa (ne)iskustvom mladog roditelja i isto tako mladog vajara, savladao i istovremeno u sebi pomirio dve ozbiljne uloge u kojima se našao. Iz pozicije umetnika i iz pozicije oca realizuje skulpture koje u formi fragmentiranih (prizornih) slika postaju primarno sredstvo pedagoške retorike, autentični interaktivni instrument upozoravanja i edukovanja, i jedne specifično utilitarne estetike komunikacije. Verbalna komunikacija zamenjena je ilustrovanom, umetnički predmet je uveden kao osnovno sredstvo koje participira u realnom svetu izvan isključivo umetničkog prostora.
Dijalog sa svojom decom Crnobrnja je uspostavio po instinktu, lako i neposredno, sve je od početka postavljeno pedagoški prihvatljivo i uverljivo – svaka narativna celina funkcionalno je svedena do krajnje jednostavnosti, sadržajni elementi namenjene poruke/saveta, tj. konstruktivni elementi skulptoralne celine jesu u adekvatnom, simplifikovanom odnosu, bez suvišnih detalja koji bi eventualno preusmerili pažnju - sve je u kontekstu direktnog uočavanja i jasnog razumevanja.
Nove serije skulptura Marka Crnobrnje referiraju upravo na različite situacije univerzalnog sadržaja kroz parafrazirane momente iz njegovog ličnog iskustva. Dete je i dalje šarmantni promoter umetnikovog diskursa, neiscrpni inicijator i protagonista svih nevinih i onih manje nevinih nestašluka, snalažljivi manipulator roditeljske ljubavi i briga, ali isto tako naivna žrtva pedagoških kazni i zabrana, malih i velikih obaveza koje narušavaju simulakrum bezbrižnog manevrisanja.
Dve autonomne celine, dijametralno različite situacije, dva suprotstavljujuća entiteta Marko (ne)tendenciozno uvodi u sistem dijaloga - s jedne strane 14 zidnih objekata iz ciklusa Avgust sa frejmovanim scenama deteta izolovanog u klopku sopstvenih nevolja pred popravni ispit (iz matematike, srpskog, likovnog, vladanja...) ispunjava formu privida roditeljskog prisustva, a s druge strane realnog roditeljskog odsustva u seriji skulptura Rđava posla, gde se dete, rasterećeno istih tih obaveza prepušta sopstvenim izazovima i avantrurama po principu "mogu i hoću sve". Avgust je generalno uvek bio nekome majka, nekome maćeha!
Gordana Stanišić
(iz predgovora) |
