Radovi obuhvataju period od 2015. do 2019. godine u obimnom galerijskom prostoru od preko 150 m2 površine. Umetnik će se predstaviti crtežima i uljanim slikama velikog formata. Naslov izložbe Simptom (Mate) već nas uvodi u slojeve mišljenja i delovanja na kakvo smo navikli kada je slikar u pitanju. Radovi obuhvataju beogradski, kao i pariski period, od 2015. do 2018, koji su mu doneli nagrade domaćeg i međunarodnog karaktera.

Mislim da sam prešao, bar do sada, put koji je od transformacije pretvorio taj moj svet u oblik tragedije koja proždire realnost. Međutim, i pored svega, to stanje je više simptom (predznak, nagoveštaj, znamenje, indicija, znak, pokazivač), otud i ime izložbe. Za mene je to neki viši oblik topline i dirljivost koju nosi propast. Nema tu ničeg strašnog kako se obično čini. Otud imam utisak da se o meni i tom mom radu govori s nekim višim oblikom prezira, kao da sam nekog udario ili pregazio kolima.

Ta moja izolovanost i rad je moja: ’fils de famille’ (bogato poreklo) koje u rasejanju niče, najviše pod direktnim uticajem tih radova na stvarnost drugih. Tako sam je protiv sebe, uprkos svemu, umešan u neke veštačke radnje osipanja i zaraze. Vlada Veličković je u svoje vreme rekao: ’Bata Mihailović je bogomdan slikar. Za sve ove godine i decenije uspeo je da na visokoj temperaturi održi svoje slikarstvo. To je izuzetna figura u našem savremenom slikarstvu.’ Ta vrsta civilizovanog razumevanja i esnafskog poštovanja već fali, a samim tim mi je još veća čast da izložim ove moje rabote pod pinjelom i hartijom u galeriji koju krasi ime jednog velikog slikara. Ima nešto sudbonosno, oštroumno i dragoceno u generacijama koje su se useljavale u pukotine i otvore u prošlosti.

Danas su druge stvari na ceni, no hvala Mihailoviću na rasnim apstrakcijama iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Nadam se da će, s druge strane, ovi moji radovi u tom zdravom tonu da pobude nekog iz daleka, ako ništa bar jedno valjano čeljade koje će pomisliti da postoji neki ljudski kvalitet, to bi me jako usrećilo. Sećam se kao studenti – kalfe sedeli smo u bašti Kapetan Mišinog zdanja, vukli smo blokove kao oružje, delili kafu i cigar, kad odjednom, tras, Bata, okružen nekim ljudima, govori kao kozer, dovikuje se ponet emocijama u kafanskom dijalogu, do njega kibla s bocom vina, zveckaju čaše, prazne se boce, mi ne trepćemo, za nas je ta scena delovala nadrealno, kao da sam video ’orla majmunoždera’ (harpije orao).

Kako to vreme opaje, i evo mene sad u Legatu s njegovim imenom. Materijal ucelo u većem delu je period od 2018. do 2019. godine, ostatak je komentar geneze, kako su se stvari razvijale. Smisao stvari je dinamizirati elemente nečega što je sticajem okolnosti slikarstvo. Na kraju, to je neverovatan fenomen, možda čak i promašen. To sve ako nije umetnost a pre svega slikarstvo, onda je napast. Što se umetnik više odvaži i smelije deluje, to se teže razume. Ja sam se hvatao u koštac s tom situacijom i cedio iz nje, sve moguće i nemoguće. Čovek u stvari sporo obrađuje stvari, postoji neka krajnja dinamika koja sa godinama tera čoveka na sve sporiji i sporiji rad. Metabolizam to nalaže kao neku krajnju analizu, koja pored svih vrsta stilova i rituala se uliva u život, hteo to ti ili ne.

Nemanja Mate Đorđević

Bavi se crtežom, grafikom, slikom i skulpturom. Dobitnik je domaćih i internacionalnih nagrada od kojih izdvajamo: nagrada za crtež Vladimir Veličković; Francuska Akademija nauka i umetnosti, sektor lepih umetnosti, internacionalna institucija s velikim renomeom i ugledom kako u Francuskoj, tako i šire, dodelila mu je tri nagrade (za crtež, slikarstvo, celokupan opus u vidu jednogodišnjeg rezident programa – jedini s ovih prostora koji je tri puta nagrađen); takođe izdvajamo nagradu za crtež Osten (Makedonija), nagrada za slikarstvo Likovna jesen – Milan Konjović, finalista fonda Antonia Marena, nagradni rezident Bern (Švajcarska).