Načini na koji se pamćenje i zaborav kreću kroz vreme u našem procesu sećanja, u velikoj meri su određeni materijalnim tragovima iskustava, na osnovu kojih gradimo sliku-sećanje. Među tim ostacima - svedočanstvima, fotografija gotovo da u svačijoj privatnoj istoriji novijeg doba ima presudnu ulogu. U susretu sa umetničkim radom, tuđe poređane fotografije ne bi mogle biti okidači za promišljanje i spoznaju.

One bi bile niz koji ništa ne saopštava, te takvoj neuzbudljivoj uobičajenosti fotografija porodične svakodnevice autorka dodaje upliv emotivnog, ličnog doživljaja vlastite istorije, koristeći se umetničkim tehnikama i vizuelnim jezikom naracije, asocijativnog povezivanja, interpolacije i preobražaja, stvarajući kontekst ambivalentnosti u kome koegzistiraju suprotne ali i neodvojive kategorije – fikcija i činjenice, rekonstrukcija i konstrukcija. Koristeći emotivni i informativni potencijal fotografije, autorka predstavlja putovanje kroz topose prošlih iskustava, spojenih u dijalektičku sliku prisustva i odsustva, stvarnosti i imaginacije, drugih i sebe.

Foto-dosije o autorki očitava njen unutrašnji svet. Prevođenje porodične arhive i istorijata u doživljaj svog identiteta, putem umetničkih tehnika kolažiranja, razvijanja sećanja u narativ umetničke knjige, asocijativnih povezivanja prošlosti i sadašnjosti, vremena i prostora, sebe i drugih, u okviru portreta i autoportreta u sadašnjem kontekstu (kao ekstenzijama prethodnih iskustava, gde je fizički prostor tačka susreta proživljenog iskustva i sećanja), poslužilo je kao materijalni i simbolički okvir za re-kolekciju i izgradnju prisustva i značenja. Umetničko i imaginarno popunjavanje stvarnosti važan je momenat u izgradnji sopstva. Stvaranje ove priče tako nije samo proces prisećanja, već i konstrukcije, kao i analize i vrednovanja sebe kroz prethodna i sadašnja iskustva.