 Zarobljen u svojoj kući u Normandiji, jedan od najuticajnijih britanskih likovnih umetnika Dejvid Hokni izijavljuje o virusu korona. "Volim život, ali imam 83 godine, i umreću. A razlog smrti će biti datum rođenja". Ovako se u kratkom razgovoru za BBC Hokni osvrće na krizu koja je zadesila čitavu planetu, uz poruku da smo izgubili svaki dodir sa prirodom. Zato on karantin koristi da bude deo prirode. Sedeći u dvorištu svoga doma u Francuskoj, on je pažljivo posmatrao okolni pejzaž i rešio da ga ovaploti ne na platnu, već na digitalnom uređaju. Svoja najnovija dela, njih desetak podelio je sa publikom onlajn, uz parolu: “Ne mogu otkazati proleće!”.
Van Gog. Cvetanje badema. 1890.
Prikazi nabujale prirode, procvetalih narcisa i voćnog drveća u cvatu, vrlo intenzivnog kolorita, umetnikov su podsetnik da, ipak, ima života. Uostalom, kako “Gardijan” podseća, Hokni je i proveo čitav svoj život gledajući na “vedriju stranu”, pa i ne čudi što sada, u ovom svetu zamandaljenom zbog korone, preporučuje proleće kao lek za sve boljke.
I dok u proleću Hokni vidi nadu, pre skoro stotinu godina T. S. Eliot započinje svoju poemu “Pusta zemlja” rečima: “April je najokrutniji mesec”. Kada je ova poema objavljena 1922. godine, planeta je bila suočena sa posledicama Prvog svetskog rata i Španske groznice.
Nešto kasnije i Endi Vorhol svojim prikazom narcisa - “Hand Holding Glass with Daffodil” pokušava da pokaže svu ispraznost tradicionalnog klišea - radovanja proleću. Zato je u trenutku kada zaključani u kuće, sa prozora i terasa gledamo pupoljke, najlakše pozvati se na cinizam i tminu koje izviru Eliota i Vorhola, dok Hoknijeva oda prirodi deluje kao neka šala.
Sandro Botičeli. Proleće. 1482.
Možda bi prva asocijacija na proleće u likovnoj umetnosti svakome bilo istoimeno delo Sandra Botičelija. Njegovo “Proleće” (Primavera) doslovce je nastalo u proleću umetnosti- u nabujaloj firentinskoj renesansi. Ali, Botičelijevo proleće je u isti mah i pomalo čudno proleće… Jer, neplodnu Floris juri u plavom plaštu Zefir, bog vetra i proleća, koji će od nje će načiniti raskošnu boginju Floru, odevenu u cvetnu haljinu. Sa druge strane, tri Gracije izvode ples, a Merkur dodiruje “rajski zid” satkan od 200 vrsta cveća i nabujalih biljaka. A u centru je Venera, boginja ljubavi i požude.
Botičelijeva slika zaista jeste prikaz proleća, ali ono nije umirujuće. Slikarev prijatelj, pesnik i humanista Anđelo Policijano u jednoj pesmi, odi dolasku proleća, opevao je običaj po kome mladi muškarci iz Firence kidaju grane pune lišća i daruju ih damama koje im se sviđaju. Jer proleće je doba kada, kako to beleže brojna umetnička dela, priroda izaziva, budi požudu i potrebu za bliskošću kod ljudi. To je i poruka Botičelijeve slike. Kada nahrupi proleće, poslednje što mladi, ispunjeni požudom, žele jeste da ostanu unutra, u svojim kućama, odvojeni od sveta. A baš ta pomisao je, u ovom času socijalnog distanciranja, kako primećuje “Gardijan”, uznemirujuća.
Međutim, umetnost je kroz istoriju upozoravala da buđenje proleća može biti i nasilno i okrutno. Delo renesansnog majstora Paola Učela “Bitka kod San Romana” slika, naizgled, prolećnu sliku. Ali, prolećno cveće i drveće ovde okružuje muškarce na konjima u borbi. Proleće je idealno vreme za borbu, jer zima je isuviše hladna za konje, leto prevruće, a jesen isuviše vlažna…
Poput Učela, ali mnogo kasnije- tokom devedesetih godina 20. veka američki apstraktni umetnik Saj Tvombli ponovio je ovu prolećnu “idilu”, sačinjenu od požude, krvi i nasilja u svom delu “Četiri godišnja doba: Proleće” (Quattro Stagioni: Primavera)- šiljati crveni brodovi, ukrašeni senzualnim žutim polenom, kreću u bitku...
Ali, u ovom suludom času ne treba odustajati od nade, a nju nam daju doživljaji proleća Vinsenta van Goga. U februaru 1888, Van Gog je izašao iz voza na jugu Francuske, u očajničkoj potrebi za ličnom renesansom. I doživeo ju je u gradiću Arlu. Očaran je bio prolećem, oduzelo mu je dah, što se vidi na njegovim slikama bademovog, breskvinog drveća, i čitavih voćnjaka u cvatu, koje deluju poput ekstatičnog sanjarenja.
Van Gog, sam, u introspektivnom raspoloženju, izlaz iz tegobe pronalazi u nabujaloj prirodi. U njegovoj dugoj i usamljenoj potrazi za smislom, on u prolećnom drveću nalazi svetionike nade.
Zato je Van Gog umetnik koji nam je u ovom trenutku potreban.
Izvor: Blic (Jelena Koprivica)
|
