Van Gog. Cvetanje badema. 1890.

Prikazi nabujale prirode, procvetalih narcisa i voćnog drveća u cvatu, vrlo intenzivnog kolorita, umetnikov su podsetnik da, ipak, ima života. Uostalom, kako “Gardijan” podseća, Hokni je i proveo čitav svoj život gledajući na “vedriju stranu”, pa i ne čudi što sada, u ovom svetu zamandaljenom zbog korone, preporučuje proleće kao lek za sve boljke.

I dok u proleću Hokni vidi nadu, pre skoro stotinu godina T. S. Eliot započinje svoju poemu “Pusta zemlja” rečima: “April je najokrutniji mesec”. Kada je ova poema objavljena 1922. godine, planeta je bila suočena sa posledicama Prvog svetskog rata i Španske groznice.

Nešto kasnije i Endi Vorhol svojim prikazom narcisa - “Hand Holding Glass with Daffodil” pokušava da pokaže svu ispraznost tradicionalnog klišea - radovanja proleću. Zato je u trenutku kada zaključani u kuće, sa prozora i terasa gledamo pupoljke, najlakše pozvati se na cinizam i tminu koje izviru Eliota i Vorhola, dok Hoknijeva oda prirodi deluje kao neka šala.


Sandro Botičeli. Proleće. 1482.

Možda bi prva asocijacija na proleće u likovnoj umetnosti svakome bilo istoimeno delo Sandra Botičelija. Njegovo “Proleće” (Primavera) doslovce je nastalo u proleću umetnosti- u nabujaloj firentinskoj renesansi. Ali, Botičelijevo proleće je u isti mah i pomalo čudno proleće… Jer, neplodnu Floris juri u plavom plaštu Zefir, bog vetra i proleća, koji će od nje će načiniti raskošnu boginju Floru, odevenu u cvetnu haljinu. Sa druge strane, tri Gracije izvode ples, a Merkur dodiruje “rajski zid” satkan od 200 vrsta cveća i nabujalih biljaka. A u centru je Venera, boginja ljubavi i požude.

Botičelijeva slika zaista jeste prikaz proleća, ali ono nije umirujuće. Slikarev prijatelj, pesnik i humanista Anđelo Policijano u jednoj pesmi, odi dolasku proleća, opevao je običaj po kome mladi muškarci iz Firence kidaju grane pune lišća i daruju ih damama koje im se sviđaju. Jer proleće je doba kada, kako to beleže brojna umetnička dela, priroda izaziva, budi požudu i potrebu za bliskošću kod ljudi. To je i poruka Botičelijeve slike. Kada nahrupi proleće, poslednje što mladi, ispunjeni požudom, žele jeste da ostanu unutra, u svojim kućama, odvojeni od sveta. A baš ta pomisao je, u ovom času socijalnog distanciranja, kako primećuje “Gardijan”, uznemirujuća.

Međutim, umetnost je kroz istoriju upozoravala da buđenje proleća može biti i nasilno i okrutno. Delo renesansnog majstora Paola Učela “Bitka kod San Romana” slika, naizgled, prolećnu sliku. Ali, prolećno cveće i drveće ovde okružuje muškarce na konjima u borbi. Proleće je idealno vreme za borbu, jer zima je isuviše hladna za konje, leto prevruće, a jesen isuviše vlažna…

Poput Učela, ali mnogo kasnije- tokom devedesetih godina 20. veka američki apstraktni umetnik Saj Tvombli ponovio je ovu prolećnu “idilu”, sačinjenu od požude, krvi i nasilja u svom delu “Četiri godišnja doba: Proleće” (Quattro Stagioni: Primavera)- šiljati crveni brodovi, ukrašeni senzualnim žutim polenom, kreću u bitku...

Ali, u ovom suludom času ne treba odustajati od nade, a nju nam daju doživljaji proleća Vinsenta van Goga. U februaru 1888, Van Gog je izašao iz voza na jugu Francuske, u očajničkoj potrebi za ličnom renesansom. I doživeo ju je u gradiću Arlu. Očaran je bio prolećem, oduzelo mu je dah, što se vidi na njegovim slikama bademovog, breskvinog drveća, i čitavih voćnjaka u cvatu, koje deluju poput ekstatičnog sanjarenja.

Van Gog, sam, u introspektivnom raspoloženju, izlaz iz tegobe pronalazi u nabujaloj prirodi. U njegovoj dugoj i usamljenoj potrazi za smislom, on u prolećnom drveću nalazi svetionike nade.

Zato je Van Gog umetnik koji nam je u ovom trenutku potreban.

Izvor: Blic (Jelena Koprivica)