Kako se u svom tehnološkom i teorijskom konstruktu ciklus "Aurora" bližio kraju, mislio sam da sam ispustio ideju, da je poetski nalet nadjačao i mene i medij u kojem sam je izveo. Kao ciklus koji je započet na istraživanju štampanja višebojne suve igle velikog formata, i istraživanja alata kojima sve suva igla može da se radi, sam rad je reagovao na moj prostor, vreme i emociju više nego što sam ja kontrolisao njega. Slobodno mogu da kažem da sam tokom ovog procesa samo izvodio one likovne odnose koji su se sami nametali. Introspekcija i interesovanje za tehnologiju štampe bili su ključni vodiči tokom ovog trogodišnjeg perioda istraživanja.

Prava istina zašto se "Aurora" približila svom kraju je činjenica da je postalo nepodnošljivo iznova preživljavati one susrete sa realnim mestima prikazanim na njima, koji su vrlo često, iako predstavljeni kao mesta utočišta, bili mesta tragedije. Nisam ni bio svestan koliko je intimnog užasa bilo učitano u ove radove čiji su nazivi sami po sebi inicirali isceljenje, obnovu, mir i zajedništvo.

U potrebi da zacelim sva bolna mesta koja sam otvorio u poslednjih nekoliko godina, kreirao sam pejzaž postavljen na temeljima realnih mesta od važnog značaja za mene. Ove prostore sam publici ponudio kao potencijalne instrumente za beg od stravične realnosti u kojoj se nalazimo, kao simbolični vid isceljenja javnosti koja vrlo često izostaje iz skoro svih umetničkih formata. Na taj način postavljeni pejzažni prostor formulisao je intimne portale koji su izmeštali publiku dajući joj prostora da se samospozna, bolje razume, udruži i pokrene na delovanje. Suzbijeni društvenim fenomenima otuđenja i zaborava, svedoci smo, a i akteri, dosta razuđene atmosfere kada govorimo o bliskosti i prianjanju čoveka za čoveka. Kao ljudi, izgubili smo kontakt sa prirodom, sa svojim bližnjima, a potom i samima sobom. Sve manje se volimo i poštujemo.

Sredinom devedesetih sećam se da me je majka često vodila u šetnju do obližnje šume, nadomak mesta gde smo živeli ranije. Imao sam nepunih pet godina, i tih nekoliko leta pre bombardovanja 1999. godine a posle rata s početka devedesetih, sada mi se čine kao vremenska utopija koju je jedan od mojih roditelja želeo da podeli sa mnom. Iako je majka volela prirodu i razumela je, ovo vreme smo provodili u njoj kako bi se sećanja na prethodne užase, progone i krvoprolića zaboravila ili potisnula. U nadi da ćemo ozdraviti, da će nam biti bolje, nismo ni slutili da se još jedan užas približava, a nakon njega još jedan, pa još jedan.

Zašto smo ikada dozvolili da iko uzurpira naš mir? Ko su ljudi koji su nam nametnuli teoriju života sastavljenu od borbe za prevlast i lična dobra?

Kao dete devedesetih čije detinjstvo ostaje rastrzano između dva rata i biva obeleženo gubicima i nedostatcima nesagledivih razmera imao sam prirodnu potrebu da se sklonim i zaštitim na jedini način koji sam znao. Prečišćavanjima poznatih mesta u nove prostore pokušavao sam da prirodi dodelim njen čist i netaknut oblik koji je moja vrsta narušila. Svestan da se utočišta pružaju samo onima koji ih traže, kroz ove radove tražio sam prostore za svakoga ko razume da ovo društvo ne napreduje. Da ovo društvo ne radi za kolektivno dobro. Da ovo društvo ne brine o nama. Da ovo društvo koristi termin "odliv mozgova" a zapravo vrši "progon". Sve parametre i sav moral koji i ako smo ikada imali, više ih nemamo ni u ideji.

"Aurora" je prirodni fenomen severa koji rasvetljava najmračnije predele okovane ledom. Ovaj fenomen uzet je kao polazište u radu za istraživanje svetlosnih odnosa likovnog dela. Sve to vreme istraživanja, podsvesno, rasvetljavao sam jednu širu ideju o društvu koje samo sebe progoni i stavlja u mrak. Kroz poziciju pasivnog posmatrača pokušao sam da sagledam i naslutim ona mesta u nama koja će nas jednoga dana okrenuti jedne ka drugima, a ne ka prizemnim, monetarnim i materijalnim posredstvima.

Nikola Radosavljević