Unutar svog umetničkog stvaralaštva, izražavajući se u ciklusima, Aleksandra Ilić je prošla kroz nekoliko transformacija, ali uvek ostajući dosledna osobenom ekspresivnom slikarskom izrazu čija je glavna okosnica apstrakcija i česta inkorporacija teksta u slikama i crtežima. Ova strategija ubacivanja teksta u vizuelnim umetnostima postepeno je razvijena tokom 20. veka zahvaljujući brojnim avangardnim pokretima koji su podržavali ugrađivanje različitih neslikarskih materijala u slike, pa tako i reči. Umetnici su ubacivali reči u sliku u cilju istraživanja veze između ideja i slike.

Ova strategija je posebno bila značajna tokom šezdesetih godina 20. veka kada su konceptualni umetnici bazirali svoja dela na tekstu, pa su reči u slici oslobodili sliku njenih formalnih osobina. Postoji bezbroj načina na koji savremeni vizuelni umetnici uključuju reči u svoju praksu: kao narativ, pronađeni predmet, znak, društveni i politički komentar, ili u šali. Međutim, Aleksandra Ilić je konstantno u potrazi za sopstvenim rečnikom kojim bi dnevnički zapisivala, kroz slike i tekst u njima, svoje misli i osećanja. Od 2018. godine započela je seriju radova – slika, crteža i instalacija pod nazivom Mute, koje izvodi kombinujući raznovrsne medije i materijele kao što su flomasteri, olovke, uljani akril, papir i pesak. Tekst koji je na ranijim serijama radova uvek mogao da se pročita sada više ne može, i za taj vizuelni postupak umetnica koristi izraz Mute koji označava da je nešto utišano.

Slova su postala samo mrlje iza kojih se ne nazire ni najmanja njihova naznaka. Iz ovih poništenih slova rađaju se vizuelni simboli, pa se tako tekst koji je nekada bio važan segment njenog rada povlači dajući prednost vizuelnom čitanju slike. Nekadašnja slova postaju likovni elementi, reči koje su nekada u njenim delima određivale temu, sada su postale sredstvo za istraživanje nekih drugih tema. Iako tvrdi da je na ovim radovima ispisivala veoma važne informacije, mi kao takve ne možemo da ih pročitamo pa nas mašta vodi do bezbroj mogućnosti tumačenja ovog teksta koji više nije tekst, tako da ova vrsta nečitljivosti služi ne da postavi i odredi granice dela, već da ga oslobodi.

Život u savremenom svetu je bučan i prenatrpan raznovrsnim informacijama koje nas konstantno bombarduju, a za kojima opet mi stalno vapimo ne bi li održali korak sa svim ubrzanim inovacijama u 21. veku. Aleksandra Ilić zato u svojim radovima ističe značaj tišine i introspekcije. Njena dela nas pozivaju da razmislimo o brojnim porukama i slikama sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu, podseća nas da moramo praviti selekciju kakve audio i vizuelne senzacije u njihovom mnoštvu primamo, jer samo tako možemo biti koncentrisani na sebe i svoj unutrašnji mir.

Slavica Popov