Osnovu doktorskog umetničkog projekta čini demistifikacija dugogodišnjeg ličnog umetničkog izražavanja koje je rezultat konstelacije psihičkog i emocionalnog stanja, kao i ličnog i društvenog odnosa prema prirodi, ekološkoj svesti i fenomenu prolaznosti.

Na svojim radovima predstavljam temu prolaznosti, prikazujući proces devastacije u vremenu, kao i zamrznuti trenutak tog procesa kroz motive amorfnih struktura. Tragovi devastacije su zapravo evokativne ikone prošlih vremena i opomene na krhkost budućnosti. Pristup temi, njenom umetničkom doživljaju i obradi, izraz je oduševljenja prirodom i njenim lepotama, kao i snažan doživljaj iste. Po mnogim aspektima našeg mentaliteta, estetski užitak u patini vremena, ukazuje na vlastitu osetljivost za rad čoveka, za njegovo mesto u svetu i prirodi – na čoveka koji biva sve više istrgnut kao izolovani fragment, koji vodi bitku protiv nemog rada vremena u prostorima vanvremenske tišine. Samo blizak susret sa devastiranim ostacima u eksploataciji prirode ukazaće na evidentnu potrebu za očuvanjem etike, morala i humanih principa. Tu se ogleda tajna vlastitog smirenja i sposobnost prihvatanja sopstvene smrtnosti i ništavnosti.

Jedan od segmenata doktorskog istraživanja odnosi se na važnost opstanka manuelnog rada u svetu globalne digitalizacije, uz apostrofiranje korišćenja tradicionalnih grafičkih tehnika, ručne štampe i reciklaže. Težište ovog doktorskog umetničkog istraživanja odnosi se na povezivanje, odnosno korelaciju između tehničko-tehnološkog dela stvaralačkog procesa i poetičkog dela. Oni u ovom projektu čine metaforu za pojam vremena kao fenomena. Usko povezan sa poetikom, u radu je načinjen poseban osvrt na ekološke probleme sa kojima smo danas suočeni. Ova celina predstavlja svojevrsnu simbiozu umetnosti i života. Prema tome, jedan od zadataka ovog projekta je da, primenom ontološkog i antropološkog pristupa, utvrdi potencijalno prožimanje psihologije umetnosti, sociologije i morala.

Od presudnog značaja je to što se auratičnost trenutka devastacije, njegova jedinstvenost i neponovljivost, nikada potpuno ne odvaja od svoje ritualne funkcije.

U ovom slučaju, funkcija je da opominje na prolaznost, i time ispunjava zahtev umetničkog dela da se obraća masama, u bilo kom vremenu. U tom smislu, u procesu iskazivanja sopstvene poetike, grafika kao likovna disciplina ispunjava svoj zadatak značajnog sredstva komunikacije održavajući status savremenosti.

Jovana Đorđević