Poznate priče o ženama u svetu umetnosti uglavnom su varijacije neprestanog otimanja vremena i malenog prostora Sopstva i/ili puta do Svoje sobe, pokušaj prelaska zidina koje dele prihvatljive društvene forme – vaspitanje, tradiciju, stil života, (prve) podele uloga – od izgredničkog bekstva u prostor želja i stvaralačke fantazme kao novog duhovnog utočišta. Ovaj novi stupanj u životnom ciklusu i okretanje ka drugim idealima riskantan je kao i toliko željena Sloboda ili fatum Praznine. U tom procesu promena javlja se razlika između Sebe i Okoline ispoljena, u prvom redu, kao oslobođena volja zaklonjena izvesnim tajnama. Tajna, u enigmatskom podsticaju za likovno izražavanje, kao svojevrstan mehanizam odbrane, artikuliše pitanje sopstvenog identiteta, svrhe i kontinuiteta u životu Eve, Isidore, Milunke, Jefimije, Tanje… Feministički diskurs nije oslobodio ženu mnogih uloga – žena-majka, žena-zaštitnica, žena-brzine ili žena-(ne)rasute pažnje – neke od kardinalnih pozicija koje po biološkoj definiciji čine razliku između žene i muškarca.

Za Tatjanu Janković crtež-kolaž je jedna od tačaka stvaralačkog oslonca u kojima je broj likovnih kombinacija gotovo neograničen. Oslobođeno radikalnih zahteva, crtanje ili stvaranje kolaža je danas gotovo intimna zona u kojoj femina (verovatno) čuva najintimniji deo stvaralačkog bića. Vizuelizacija (ne)mogućeg. Ovaj medij je i prostor za poigravanje spontanim impulsima i ortografskim sugestijama, ali i malo odmorište i zona mentalne relaksacije. Vraćanje Sebi. Crtež i kolaž svojim medijskim kvalitetima ostavljaju široko polje delovanja. I mogućnosti kolaža su velike, on je zahvalna tehnika utemeljena u radovima velikih majstora – Braka, Pikasa, Tabakovića…

Ipak, u savremenoj likovnoj praksi kolaž je zadržao poziciju tihog prisustva. Tatjana Janković kombinuje crtež sa kolažom čija plastična rešenja postiže decentnim aplikacijama, uslojavanjem, crtanjem, docrtavanjem, tragovima boda i uboda u tkivo papirne podloge. Taktilno, krhko i fragilno. Ovo apartno polje oživljeno je i dodavanjem pausa u čijoj se srebrnoj transparentnosti naziru skriveni autorski znaci, moć poruke. Koloristički akcenti bliski Volsovim mrljama deo su tananih faktura malih apstrakcija kolažnih pasaža i nagoveštenih situacija. U građenju kompozicije gotovo muzičkog piana spontani zapisi i zapisivanje grade senzibilizovano crtačko tkivo sugestivnih tonova u kojima su često sačuvani i asocijativni tragovi figure. Očito, slikarka svojim malim formatima obezbeđuje da se u fokusu vidnog polja rad sagleda kao celina. Kolažni radovi na papiru Tatjane Janković svojim fragmentarnim delovima mogu se razumeti i kao deo procesa u toku nastajanja jedne celovite idejne i vizuelne celine.

Ljiljana Ćinkul