U istoriji umetnosti ne retko se dešava da se određene stilske tradicije revalorizuju tako da se može reći i za likovni izraz Nikole Govedarice da je ekvivalent tradiciji takozvanog "poetskog recikliranja stvarnosti", modernističke avangarde novog realizma, tj. afišizma. Umetnika preokupiraju prizori iz svakodnevice urbanog društva sa dubokim korenima u fizičkim i mentalnim slikama prošlosti.

Govedaricin vizuelni izraz je bunt i pokušaj kritike društva podložnog uticajima mas-medija, fetiša i artificijelnosti kulture spektakla. Pojavnu stvarnost on propušta kroz sopstvenu prizmu reflektujući na platno svoja iskustva, misli, asocijacije i osećanja. Bilo da su u pitanju portreti, autoportreti, ili na nekim radovima potpuna apstrakcija, u fokusu su kompozicioni elementi poput precizne linije, oblika, a posebno tekstura i boja.

Na kompleksnu površinu slika boja je nanesena čitljivim potezom četke, kapanjem i curenjem. Unutrašnje igre oblika i forme zapravo su pokušaj introspekcije i iščitavanja psihičkih stanja i podsvesnih motivacija prikazanih likova. Umetnik traga za suštinom, za svim onim što se krije iza pojavnog izbegavajući prikaz svega suvišnog. Koristi čini se za to najpogodnijim tehnikama kolaža i, njemu inverznog postupka razaranja i oduzimanja - dekolaža.

U fokusu njegovih interesovanja su pre svega sam kreativni čin i tekstura slike, dezintegracija materijala, njegova pohabanost i trošnost. Sasvim u duhu moderne autor shvata materijal sredstvom kojim može da se "uhvati" život. Složena kompoziciona rešenja sinteza su različitih materijala iz svakodnevnog života, pocepanih reklama, plakata i novinskih predložaka, ali i fragmenata konca i žice čime u dvodimenzionalni svet slike uvodi i treću dimneziju. Umetnik ih stavlja u neočekivane kontekste dajući im potpuno novu dimenziju.

Estetizacija i slikarska interpretacija ulične i popularne umetnosti grafita, njihova brutalnost i angažovanost, bitno su odredili razvojni put mladog kragujevačkog umetnika. Svojim proaktivnim stavom prema realnom svetu Govedarica negira granicu između umetnosti i života, uvlači nas u vizuelni svet svojih slika primoravajući nas da čitamo i sklapamo, unutar sopstvenog misaonog horizonta.

Katarina Babić, viši kustos