Umetnički alati, umnoženi i srasli uz tehnološko/digitalne, razvijaju polifoni izgled savremene stvaralake prakse. Nasuprot tendecijama koje današnjica prirodno nameće, opstaju tradicionalni umetničko zanatski procesi koji su na braniku zastarele floskule o vrednovanju ručnog rada. Otkrivanje lica i naličja grafičke ploče u susretu sa papirom, bojom, pod odmerenim pritiskom prese donosi preko potrebnu radost prilikom otiskivanja grafičkog lista. Grafičari to najbolje znaju.

Zahvaljujući njihovim otisnutim vizuelnim predstavama mi danas zamišljamo skrivene hemijske i invertovane postupke. Mistifikacija umetničkog dela je pleonazam koji se poništava pogledom na umetničko delo. Elementi koji ga grade skreću pogled ka poznatom i već viđenom. Tako čini i Sonja Ardan kada slaže svoje grafike gradeći ih iz više sličnih komada matrice. Često spaja i kombinuje, premešta i ujedinjuje sve ono što je okupira.

Okrenutost gradu, minijaturizovanoj akrhitekturi nepostojećih ulica daleko lepšeg sveta, u skladu je sa stvarima intimnog doživljaja, dečije netaknutog. Baš kao što je bicikl za dvoje, produžen u sinhronizovanom jedinstvu zajedničkog kretanja. Na grafičkim partijama Sonje Ardan izvijaju se kružnice točkova biciklova u dinamičnom pokretu, koje nam svojim brojnim transformacijama sugerišu na ohumanjeni lik predmeta iz svakodnevnice. Kolori su u službi crne boje i umešani sa primarnom grafičkom bojom upućuju na odmereni karakter nijanse.

U redosledu neprestane promene i umetnute simboličke poruke, kao što je slučaj sa motivom malog Sunca, vidimo na koji način izvor života i svetla putuje sa lista na list. Poput vidovitih i štedljivih pčela za koje se dugo verovalo da se napuštanjem svojih košnica i otiskivanjem u neizvestan život povinuju nekoj vrsti neizbežne ludosti. Upravo u ovim rečima možemo pronaći smisao umetnosti Sonje Ardan, u iracionalnoj težnji da se obuhvati neobjašnjiva potreba za polaganjem umetničke zamisli.

Mr Danilo Vuksanović