Prema Borisu Grojsu, fotografija "zavetuje određeni stepen ovozemaljskog, realnog, stvarnog, koji tradicionalne umetnosti nisu mogle".¹ Poput modemog muzeja, fotografija se fokusira na "nevidljivo, trivijalno i svakodnevno" jer "inovativni umetnik danas nije onaj koji stvara nove stvari, već onaj koji određene, već odavno poznate stvari, drugima možda dosadne i nezanimljive, smatra estetski privlačnim i interesantnim"².

U tom ključu treba da posmatramo najnoviju seriju Lazara Markovića. Medijski pozicionirane između fotografije i grafike (štampe), Sneg-grafike dokumentuju svetlost u otapajućem snegu na staklenom krovu. Snimane noću, bez blica, one su dokumentacija samog nestajanja i efememosti. Na svakoj foto-grafici vidimo sneg u drugom stepenu otapanja, koji kao polu-prozračna skulptura akumulira u sebe minimum noćne svetlosti. Apstraktni oblici su sami po sebi otisci na staklenom krovu, a potom, posredstvom tehnologije, postaju i otisci na papiu i bivaju izmešteni iz svog originalnog okruženja u galerijski diskurs.

Postavljeni u galeriji, oni egzistiraju u novom vremenskom periodu i proces njihovog otapanja je drugačiji od realnog protoka vremena. Upravo u ovom postupku savremeni umetnik zaveštava jedno novo trajanje koje postoji samo u seriji fotografija i koje nije ni dupliciranje stvarnosti, ni njena rekonstrukcija, već stvaranje jedne nove realnosti. Toj realnosti su zaveštani oblici koje je sneg stvarao otapanjem, a koji se odavno više ne mogu videti drugačije nego kroz Markovićeve radove.

Sonja Jankov

¹Boris Grojs "Zavet fotografije", Polja 455 (januar-februar 2009), 44.
²Ibid., 48.