Izloženi radovi koriste tradiocionalne likovne forme i tehnike za preispitivanje savremenog konteksta, uslove života i rada, kao i šta ljubav ima s tim. Umetnice reflektuju svoje sopstvene pozicije nudeći nam uvid u to šta podrazumeva biti umetnica danas i ovde, ali istovremeno nude širu sliku stanja stvari primenljivu ne samo na umetnički sistem, već šire i dalje od toga.

Jelena Mijić izlaže rad "Kako me je Njujork vratio slikarstvu" koji je proistekao iz umetničke rezidencije u Njujorku. Kroz višeslojnu igru, umetnica daje svoj komentar na funkcionisanje umetničkog tržišta, istovremeno skicirajući sopstvenu poziciju i eksperimentišući sa istom na relaciji centar-periferija.

Ivana Smiljanić u radu "Uređivanje (u domaćinstvu i umetnosti)" pažljivo i znalački ređa kompozicije veša koji se suši, u koje je umetnica utkala sva znanja stečena na osnovnim i magistarskim studijama, poštujući likovne kanone, tonske skale i valere, o čemu je ostavila diskretni vodič za gledalačko oko: tonski ključ na obodu svake zabeležene kompozicije. Ovaj rad ukazuje na aktuelnu kulturnu politiku koja podstiče povratak starim vrednostima i očuvanje tradicije u umetnosti, tako što govori o obrazovanju, kućnom i neplaćenom radu, kako u domaćinstvu, tako i u umetnosti.

Katarina Popović posetiocima u formi rada "To do-to do-to do" nudi pogled na svoje spiskove obaveza i zadataka iz radnih agendi sa namerom adresiranja pitanja kao što su preplavljenost zadacima, prekarizovanost, fleskibilnost, sagorelost i (ne)mogućnost izlaženja na kraj sa istima.

Ana Milosavljević izlaže grafike iz serije "Zvuk tišine" u kojima se prepliću alhemičnost grafičkog medija, boje i natpisi sa gradskih fasada, haiku poezija, fragmenti natpisa iz novina itd. Kombinacijom boja, oblika i vizuelnih znakova ona stvara svoj mikrosvet, koji je istovremeno uslovljen širim društvenim okolnostima.