Novak Novo Jovović. Glavna nagrada Salona

Na Jesenjem likovnom salonu Udruženja likovnih umetnika opštine Vrbas 2020. izlažu: Vladimir Golub, Tamara Baranovski, Milosav M. Pavlović, Stojan Božić, Serafina Makaji, Karlo Konc, Lidija Barna, Tanja Perunovic, Драган Б. Бабовић, Petar Susulic, Marija Nikolic, Nikola Eraković, Pavle Kraguljac, Ignjat Gatalo, Ivica Bačak, Silvester Makaji, Светислав Лудошки, Vladimir Ćirić, Julija Juki Djokic, Igor Radović, Milijana Radovanović, Radomir Glušac, Boris Baranovski, Rajko Čabarkapa, Rajko Karisic, Blagoje Orbović, Novak Novo Jovović i Miki Pravuljac.


Lidija Barna. Nagrada za slikarstvo


Marija Nikolić. Nagrada za crtež

Savremena likovna umetnost već više od nekoliko decenija globalno traži samu sebe. Ne u smislu kvaliteta. To je, u najopštijem smislu, dostignuto u najvećoj meri, već u traženju odgovora na ne baš jednostavno pitanje: kuda i kako dalje?

Istraživanja i eksperimenti koji su donosili nove i progresivne ideje i stvarali od pojedinih umetnika herojske ličnosti ne samo umetnosti, već i društva, odavno su završeni. Čak i potrošeni. Primena novih medija i tehnologija donela je video umetnost, kompjutersku umetnost, interenet umetnost i slično. Ipak, sve to nije donelo odgovor na već naznačeno pitanje tj. kuda i kako dalje?

U traženju odgovora nisu učestvovali samo i jedino umetnici. Kritičari, galerije i muzeji bili su im ne samo ravnopravan partner, već često i generator pokušaja stvaranja „novog“ ne bi li na silu proizveli nove pravce i njihove heroje. Nešto od toga jeste uspešno učinjeno ali ti „heroji“ su često kratko trajali, a feničanska vrednost dela bila je daleko od stabilne spram ulaganja. Pored svega toga, svet se izmenio. Društvene vrednosti takođe. I, šta sada?

Jesenji likovni salon Udruženja likovnih umetnika opštine Vrbas 2020 ne samo da nudi neke od mogućih odgovora, već predstavlja ono što je Edvard Lusi Smit (autor referentne knjige "Umetnost danas") izgovorio u Novom Sadu tokom intervjua za Art magazin (sredinom devedesetih godina dvadesetog veka), a to je da se nove ideje traže ali i nalaze, kad lakše kad teže, na margini velikih umetničkih tržišta.

Svakako da Srbija ne pripada velikim umetničkim tržištima i čak je pitanje da li uopšte spada u umetnička tržišta ali dela koja sam izabrao za nagrade govore upravo u prilog tome da univerzalne estetske vrednosti postoje i opstaju bez obzira na geografsku, komunikativnu ili medijsku marginalnost. Samo ih treba prepoznati. I podržati.

Skulptura u kamenu Novaka Nove Jovovića (Glavna nagrada Salona), slika Lidije Barna (Nagrada za slikarstvo) i slika Marije Nikolić (Nagrada za crtež) predstavljaju jedno od mogućih rešenja na pitanje "kuda dalje".

Njihovo konceptno oslanjanje na izvanredno nasleđe umetničkih pravaca s kraja devetnaestog veka te umetničke avagarde s početka dvadesetog veka kao i objektivno problematičnog vremena o shvatanju umetnosti nakon Drugog svetskog rata govori da imamo umetnike koji mogu da termin "lokalno" prevedu u nešto kvalitetnije od toga. Ove godine njih troje su prepoznati. Da li će u budućnosti biti i podržani, videćemo.

Privlačne ideje modernizma i sasvim suprotna svakodnevnica? Citiraću Edvard Lusi Smita iz pomenutog intervjua : "Jedan od odgovora je sama pojava postmodernizma. Postmodernizam predstavlja neku vrstu sloma jedinstvenih standarda koji su važili u procenjivanju umetničkih dela. Dakle, na umetnost se ne može primeniti jedinstveni standard, kriterijumi procene veoma su različiti i variraju zavisno od praktične situacije u kojoj se nalazi pojedini umetnik ili umetnički pravac."

Vodeća pažnja je, svakako i uvek, na autorima koji nose priznanja. Božja bašta je raznovrsna i bogata samim postojanjem ali i dobrim i uspešnim negovanjem. Obratite pažnju na sve autore koji čine ovogodišnju izložbu. I ne zaboravite duhovno sagledavanje, odnosno opažanje uzvišene lepote u malim, jednostavnim stvarima kojih je na ovoj izložbi u dobroj meri.

Luka Salapura,
likovni kritičar